Stara planina ima skijalište, hotele i organizovane ture. Ali ona ima i drugu stranu, onu do koje se ne stiže autobusom. Sela od blata i slame u kojima žene i dalje kuvaju za planinare koji svrate. Divlji konji koji pasu po planinskim pašnjacima. Vodopadi do kojih nema ni jednog putokaza. Ovo je putopis kroz tu drugu Staru planinu, koja je, ako se iko zapita, mnogo vrednija od prve.

Šta je uopšte Stara planina

Stara planina je deo planinskog sistema Balkan koji se pruža od Vrške čuke na zapadu do Crnog mora na istoku, u dužini od oko 600 kilometara, od čega manjim delom prolazi kroz Srbiju a većinom kroz Bugarsku. Srpski deo planine ima status Parka prirode prve kategorije i prostire se na teritoriji opština Knjaževac i Pirot. Najviši vrh na srpskoj strani je Midžor, sa nadmorskom visinom od 2.169 metara, što ga čini i jednim od najviših vrhova cele Srbije. Neposredno ispod njega, na 1.758 metara, nalazi se karakteristični kameni zub koji je planini dao jedno od njenih najprepoznatljivijih lica.

Atrakcije su ovde razbacane na velikom prostoru i međusobno dosta udaljene. Tri glavna sela od kojih se kreće u istraživanje su Topli Do, Dojkinci i Rsovci, i svako od njih je polazišna tačka za potpuno drugačiji svet.

Prvo jutro: Topli Do i konji koji dolaze sami

Topli Do je selo na oko 32 kilometra od Pirota, asfaltnim putem kroz kanjon reke Temštice koji lokalni stanovnici i putopisci opisuju kao "Mali Kolorado." To nije preterivanje. Krečnjačke stene crvenkaste boje, usečene korito reke i gustina vegetacije koja ih okružuje stvaraju vizualni efekat koji teško da se sreće drugde u unutrašnjosti Balkana. Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša prepoznao je vrednost arhitekture samog sela i zaštitio ga kao prostorno kulturno istorijsku celinu.

U selu danas živi između 35 i 40 stalnih stanovnika, uglavnom starijih. Kuće su od blata, kamena i drveta, građene krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, i spolja gotovo ništa nisu promenile od tada. Ujutru, pre nego što posetilac i ustane, u dvorište etno smeštaja uz Javorsku reku dolaze susedski konji i magarci na ispašu. Nije to turistička atrakcija ni deo programa. Prosto su navikli.

Iz Toplog Dola se kreće ka vodopadu Piljskom donjem, visokom 64 metra, koji je treći po visini na čitavoj Staroj planini. Gornji Piljski vodopad, na nadmorskoj visini od 1.370 metara, visok je 30 metara. Oba se nalaze na potezu koji je moguće peš preći za jedno prepodne, ali bez vodiča ili detaljne karte skoro je nemoguće naći ih jer putokazi do njih su retki, a gde ih ima ponekad ih neko i skine.

Drugi dan: Dojkinci i kameno korito od crvenog peščara

Selo Dojkinci ima oko sto stalnih stanovnika, prosek godina je oko sedamdeset, a sve kuće su šarmantne i autentične. Planinarski dom u selu je polazišna tačka za Tupavicu, najposećeniji vodopad Stare planine, visok 15 metara, na Dojkinačkoj reci. Do njega vodi makadam koji je savladiv i pešice za oko sat vremena i automobilom za oko dvadeset minuta, a vodopad je toliko blizu puta da se čuje pre nego što se vidi.

Pravi dragulj ovog dela planine, međutim, nije Tupavica nego Arbinje, gornji deo doline Dojkinačke reke. Arbinje se po mišljenju gotovo svakog planinarskog vodiča i iskusnog posetioca smatra najlepšom rečnom dolinom u Srbiji. Reka teče kroz kameno korito urezano u crveni peščar koji se na pojedinim mestima diže u zidove visoke nekoliko metara, a voda je izbrusila formu do savršenstva. Duž Arbinja postoje četiri veća vodopada, a na nadmorskoj visini od 1.650 metara, na mestu koje malo ko uopšte zna da postoji, nalazi se vodopad koji drži rekord kao vodopad na najvećoj nadmorskoj visini u celoj Srbiji.

Treći dan: Babin zub i legenda o babi koja je tražila zube

Sa Babinog zuba, vrha na 1.758 metara nadmorske visine, sagledava se skoro cela Stara planina. Uspon od planinarskog doma ne zahteva posebnu planinarsku kondiciju i tehnički je lagan, mada se u zavisnosti od tempa može trajati između 45 minuta i sat i po.

Oko porekla naziva postoji nekoliko verzija. Jedna priča vodi u vreme kada su se Turci i hajduci vijali po ovim krajevima, a između njih se našla jedna baka koja je bila hajdučki jatak. Prema jednoj verziji, strašno su je mučili da oda tajne, a na ovom mestu su joj slomili zube. Legenda kaže da ih je dva dana tražila po kamenju, ali ih nikada nije našla. Koji god da je razlog, naziv se zadržao i postoji i danas onako neobičan i upečatljiv.

Sa Babinog zuba, pogled vodi ka Midžoru. Od planinarskog doma do najvišeg vrha Stare planine u jednom smeru je osam kilometara hoda blagim usponom, sa visinskom razlikom od oko 700 metara. Uspon je tehnički jednostavan jer je JNA nekad prokrčila pravi put duž grebena kao liniju snabdevanja za karaule na tada strogo čuvanoj granici sa Bugarskom. Ruševine tih karaula i danas se naziru uz stazu. Na samom vrhu, koji se nalazi tačno na graničnoj liniji između dve države, možete stati jednom nogom u Srbiju a drugom u Bugarsku.

Četvrti dan: Rsovci i pećinska crkva sa jedinstvenom freskama

Rsovci su selo udaljeno oko 40 minuta vožnje od Pirota, na obali reke Visočice. U podnožju brda Kalik, u pećini, nalazi se crkva Svetog Petra i Pavla iz trinaestog veka, pod zaštitom države kao kulturno dobro od 1981. godine. Crkva poseduje fresku na kojoj je Isus prikazan kao mlad i ćelav, što je jedinstven prikaz u celokupnoj hrišćanskoj umetnosti i ni na jednoj drugoj fresci srpskog ili vizantijskog porekla nije zabeležen takav ikonografski izbor.

Nedaleko od sela nalazi se i klisura "Vladikina ploča", do koje vodi oko 40 minuta hoda. Klisura je dugačka tri kilometra, a njene litice se izdižu do 200 metara iznad korita reke. Iznad Zavojskog jezera u okolini, sa vidikovca Kozji kamen, pruža se pogled na Babin zub, Midžor i Kom. Zavojsko jezero samo po sebi nije veštačka tvorevina u uobičajenom smislu. Nastalo je 1963. godine, kada su posle jakih kiša brdo skliznulo u dolinu reke Visočice i napravilo prirodnu branu.

Peti dan: Spori povratak i pirotska peglana kobasica

Poslednje jutro na Staroj planini po tradiciji iskusnih posetilaca ne provodi se u autu nego na terasi, uz jutarnju kafu i zvuk reke. Pirot, grad koji se nalazi na izlazu sa planine, čuven je po pirotskom ćilimu koji je upisan na UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine, ali jednako čuven i po peglano kobasici, specijalitetu koji se pravi na tradicionalan način i koji se ne može pronaći nigde u takvom obliku van ovog kraja. Sajam pirotske peglane kobasice održava se poslednjeg vikenda u januaru, ali kobasicu je moguće probati tokom cele godine u restoranima u gradu i okolini.

Šta poneti i kada ići

Stara planina je dostupna iz Beograda za oko četiri sata vožnje, autoputem do Niša pa prema Svrljigu i Kalnoj. Optimalni period za pešačke ture je od maja do oktobra. U junu i julu livade su pune divljeg cveća i lekovitog bilja, a visoki vodopadi su najspektakularniji posle prolećnog topljenja snega. U avgustu je na grebenu iznad 1.700 metara temperatura redovno nižih petnaest do dvadeset stepeni nego u gradovima, što planinu čini prirodnim bekstvom od letnje vreline.

Mobilna pokrivenost u selima Topli Do i Dojkinci je slaba do nepostojeća. Oflajn mape su obavezne, a iskustvo pokazuje da je lokalni vodič ili detaljni GPX fajl preuzet pre polaska preduslov za pronalazak vodopada koji nemaju putokaze. Smeštaj u domaćinstvima u oba sela postoji i rezerviše se uglavnom direktno kod domaćina, jer su kapaciteti mali a potražnja u letnjim vikendima sve veća.

Zašto je ovo putovanje vredno

Stara planina je jedna od retkih planina u Srbiji gde se i danas može imati osećaj pravog istraživanja. Sela koja se nisu menjala vek, vodopadi do kojih vodi samo utabana staza bez table, greben na granici dve države gde se stoji sam ili skoro sam. To je vrsta iskustva koja postaje sve ređa kako se svet razvija, i koja u Srbiji još uvek postoji, za one koji znaju gde da traže.