Aleksandar je bio na raskidanju crne svadbe: "Baka je uzela kandilo, obišla svatove i rekla ovo, posle je nastao muk"

Lepote Srbije

15:00

Kultura 0

Crna svadba je običaj starih Vlaha, dok ga ostatak Srbije smatra veoma jezivim

Aleksandar je bio na raskidanju crne svadbe: "Baka je uzela kandilo, obišla svatove i rekla ovo, posle je nastao muk"
Promo/Firefly productions

Srbi su narod koji veoma drži do običaja, ali među poštovanim ritualima ističe se jedan - posebno jeziv. Reč je o običaju u narodu poznatom kao - crna svadba.

Šta je crna svadba?

Ako se desi iznenadna smrt momka ili devojke koji nisu stigli da za života stupe u brak, porodica pokojnika ili pokojnice može rešiti da organizuje tzv. “crnu svadbu” - simbolično venčanje koje se obično organizuje nakon sahrane mada može da bude i na sam dan sahrane.

Verenica ili verenik tako pristaje da se “venča” sa preminulom osobom i ostane sa njom “u braku” godinu dana što znači da u tom periodu ne sme da se zaljubi ili da bude u vezi sa nekom drugom osobom jer bi se na to gledalo kao na “preljubu”. Ako osoba sa kojom je pokojnik bio u vezi ne želi da učestvuje u svadbi, može se nađi i drug ili drugarica koji će igrati funkciju mlade tj. mladoženje u zavisnosti od pola preminule osobe.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Kako će izgledati sama “crna svadba” takođe zavisi od porodice koja je organizuje. Ima slučajeva da je reč bila samo o simboličnom odlasku na groblje, ali bilo je i onih koji su običaje poštovali doslovno, pa je mlada bila u venčanici, prijatelji i rodbina su bili svatovi i sa muzikom su došli na groblje. Sve je bilo slično kao i na pravoj svadbi osim činjenice da se svi plakali, piše Istorijski zabavnik.

Etnolog Aleksandar Repedžić imao je priliku da odmah nakon završenog fakulteta, ode na teren i prisustvuje običaju raskidanja crne svadbe.

Aleksandar je bio na raskidanju crne svadbe: Promo/Firefly productions
 

Iskustvo iz prve ruke opisao je u tekstu koji vam prenosimo u celosti:

"Imao sam tu sreću za razliku od mnogih mojih kolega, da odmah nakon položenog prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju krenem na terenska istraživanja. Te 2004. godine, još uvek nisam znao kako izgleda antropološki teren, kako bi trebalo voditi razgovor sa informatorom na terenu, imao sam više pitanja nego odgovora, mada sam jedva čekao da krenem u istraživanje. Tih godina radio sam kao saradnik Muzeja u Majdanpeku, sve do tog trenutka, kao saradnik radio sam na nekoliko upitnika sa informatorima na terenu, učio sam kako se pravilno radi transkript, i posmatrao sam neke od vlaških običaja koji su bili zabeleženi na VHS trakama.

Pošto sam delom Vlah jezik mi nije bio stran kao ni običaji koje sam do tada posmatrao. Početkom avgusta 2004. godine dobio sam poziv o polasku na teren u selu Rašanac koje se nalazi u opštini Petrovac na Mlavi, prihvatio sam s velikim zadovoljstvom, radilo se o raskidanju crne svadbe. Do tada sam samo čuo za običaj ali ga nikada nisam video, znao sam samo da je ovaj običaj zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić i to je bilo celokupno moje znanje o samom običaju.

Rano ujutru krenuli smo putem Rašanca, put nas je vodio od Majdanpeka preko Kučeva i Kučajne do Petrovca i Rašanca. Terenska istraživnja radili smo u saradnji sa kustosima Narodnog muzeja u Požarevcu koji su nas dočekali u selu. Kada smo stigli primetio sam da je kapija bila okićena cvećem kao što je to običaj za svadbu. Ušli smo u kuću i upoznali smo se sa roditeljima nastradalog kome su priredili raskid crne svadbe. Još uvek tada nisam znao tačno o čemu je reč i tada sam upitao o čemu se tačno radi.

Porodica nam je objasnila da je njhov jedinac nastradao pre godinu dana, tačnije da se udavio u Borskom jezeru kada je krenuo sa prijateljima na Zaječarsku gitarijadu.

Na pitanje zašto se priprema raskid crne svadbe objasnili su nam da je njegova baka usnila da se on na onom svetu oženio ali da je potrebno da i na ovom svetu bude oženjen, a sada se navršava godinu dana tako da devojka koja je pristala da mu na ovom svetu bude žena, nema više nikakvih obaveza, tačnije može da stupi u vezu, ima dečka. Pošto je u proteklih godina dana od kada je pristala da bude njegova žena, nije smela da ima dečka, morala je da bude verna, kao da joj je dečko i dalje živ.

Osetio sam veliki naboj emocija, nekako sam ceo običaj doživljavao jako lično, pošto je momak koji je stradao bio samo godinu dana stariji od mene, video sam sa koliko je ljubavi i pažnje pripremljen svaki deo običaja, svaki detalj… Devojka sa kojom je bio u vezi u trenutku kada je stradao nije htela da prihvati ovu obavezu, to je učinila njegova najbolja drugarica… Moj tereneski zadatak bio je da diktafonom snimim svaku izgovorenu reč njegove majke, bake, namenjivanje i da ispratim celokupan običaj. Ispred kuće okupili su se muzičari koji su svoju svirku započeli zvukom trube i pesmom tužne melodija od koje su me prolazili žmarci.

Povorka i kićeni „svatovi“ krenulina su ka centru sela i odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari svatovi, mnogobrojna rodbina, prijatelji i mi terenski radnici koji smo došli da zabeležimo običaj. Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje. Stigli smo do groblja, barjaktar je tada položio barjak na spomenik i zatim ga je polomio i tu ostavio, nakon namenjivanja, vratili smo se kući. Nastavilo se sa pripremanjem pomane i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.

Kada se sa tim završilo začuo se zvuk trube još jednom i započela je dobro poznata melodija vlaške četvorke, ustali su svi sa stola i počeli da igraju, baka stradalg držala je u ruci kandilo i okadila kolo tri puta, kolo je trajalo dugo, a kada su muzičari prestali da sviraju, baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto.

Nakon ovog terenskog istraživanja, nikada više nisam imao priliku da vidim raskid crne svadbe, niti da čujem da se u nekom selu desila crna svadba. Bila je to moja prva i poslednja crna svadba i moje prvo terensko istraživanje.

Danas nakon toliko godina od mojih prvih terenskih istraživanja, u velikom broju novina, internet portala, žute štampe, nailazio sam na svakakve naslove, od novinara koji nikada nisu prisustvovali ovom običaju, a pisali su o njemu iz prvog lica, lepili su razne etikete da ne nabrajam, ali danas uz ovaj običaj možete naći reči, kao što su bizaran, najjeziviji, bolestan, opisani su delovi crne svadbe koji ne postoje, da se igra oko kovčega, da majka predvodi kolo oko kovčega mrtvog tela, samim tim čini se velika nepravda prema jednom delu stanovništva naše zemlje koji neguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirali su jedu kulturu jedan narod, a da toga možda nisu ni svesni.

Ukoliko se vratimo na i obrađujemo literaturu videćemo da se „crna svadba“ i venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj „Istoriji Rima“ da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do dana današnjeg. Crnu svadbu treba posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen. Slična je situacija i sa običajem „stvaljanja u pesmu pokojnika“, odnosno o baladama koje su prisutne kod Vlaha, a o vlaškoj magiji i „strndžanju“ i da ne govorim.

Ukoliko se takođe osvrnemo na mitove i legende svakako će nas to vratiti mitu o Orfeju i Euridici, gde je on upravo pesmom vraća iz sveta mrtvih. Situacija se u mnogo čemu promenila od mojih prvih terenskih dana, što zbog ekonomske situacije, što zbog političkih promena, što zbog ubrzanog razvoja moderne tehnologije. Stari običaji se modifikuju i menjaju, podložni su promenama, jezik se zaboravlja iščezava, jedna kultura koja neguje svoje stare običaje koji bili sve prisutni pred našim očima nestaje a da toga skoro nismo ni svesni."

(Istorijski zabavnik)

Manastir Lešje

MANASTIR LEŠJE Malo ko zna za njega a čuvar je čestice Časnog Krsta i vrednih relikvija, evo priče o ovom svetom mestu

Kultura

21:00

21 jun, 2024

Manastir Lešje udaljen je desetak kilometara od Paraćina, nedaleko od glavnog puta prema Zaječaru. Lešje pripada Eparhiji kruševačkoj. Ime je dobio po leskovoj šumi koja je iskrčena u podnožju brda Baba, koje se naslanja na planinu Rtanj. O istorijatu Lešja svedoče retki pisani izvori koji se čuvaju u ruskom državnom muzeju u Moskvi i na Svetoj gori u Hilandaru.

Komentari(0)

Loading