Pesma “Ruse kose curo imaš” je jedna od onih pesama koja ima melodiju duboko ukorenjenu u kulturi Balkana. Veoma voljena i poznata u Srbiji, ova pesma je zapravo postala izvor nesporazuma među balkanskim narodima.
Pre 20 godina, bugarska rediteljka Adela Peeva snimila je dokumentarac pod nazivom “Čija je ova pesma”. U ovom dokumentarcu, istraživala je fenomen pesme za koju svaka država Balkana smatra da je baš njihova. Naime, pesma “Ruse kose curo imaš” je poznata u Srbiji, ali istovremeno i u drugim zemljama na Balkanu.
Evo kako se pesma “Ruse kose curo imaš” pojavljuje u različitim verzijama:
U Srbiji je ova pesma poznata i voljena kao “Ruse kose curo imaš”. Inspiraciju za ovu verziju pesme dao je Bora Stanković, a kasnije je postala popularna i kroz film “Ciganka” Vojislava Nanovića.
Turska, u Istanbulu, pesma je poznata kao “Üsküdar” i smatra se starom turskom pesmom. Priča se da je tokom razvoja turizma u Turskoj četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka postala simbol zemlje. Turska verzija peva o nekom pisaru kojeg su žene strašno volele, a kasnije je snimljen i film inspirisan ovom pesmom.
Na ostrvu Lezbos u Grčkoj, pesma ima tekst “Izgubio sam stotinu zlatnika” i govori o predivnoj devojci koja ih je pronašla. Grci tvrde da je pesma potekla iz njihove zemlje, tačnije iz Mitilinija.
U Albaniji, pesma je pronađena u skoro sasvim drugačijem obliku. Izvodila se kao arija u Nacionalnoj operi tokom vremena Envera Hodže.
Makedonija ima svoju varijantu pesme pod nazivom “Oj Ti Paco Drenovčanke”.
Na planini Strandži u Bugarskoj, ova melodija se svake godine izvodi kako bi se odala počast palim borcima u borbi za nacionalno oslobođenje. Za Bugare, pesma nije o ljubavi i lepoti, već ima dublje značenje.
Svi su tvrdili da je pesma njihova, a pesma “Ruse kose curo imaš” nije ni bugarska, ni srpska, ni bosanska, ni makedonska, ni albanska, ni grčka. Ovo je pesma Balkana, koja svojim postojanjem opisuje život i odnose na Balkanu, gde je sve uvek puno života i ljubavi, dok balon ne pukne i dese se neki nemili događaji, a to je možda i usud balkanskih naroda.
Zašto se stare fotografije ne bacaju, već pale? Narodno verovanje o pamćenju i duši u slici
U srpskoj tradiciji, fotografija nije samo uspomena – već duhovni otisak. Zato se ne baca, ne cepa i ne ostavlja među đubretom.
Zašto se uveče ne daje nož, hleb ili ogledalo? Tri zabrane koje narod ne krši ni bez objašnjenja
U srpskoj tradiciji postoje predmeti koji se posle zalaska sunca ne smeju davati iz ruke u ruku – jer se veruje da prenose svađu, nesreću ili gubitak
Pesme koje se pevaju samo jednom godišnje: Glasovi koji odzvanjaju u određeni dan – i onda ćute do sledeće godine
Postoje narodne pesme koje niko ne zna napamet, ali svi znaju kada se pevaju – samo tada, i nikad više
Gde se još svira frula iz duše, a ne iz zvučnika: Srpska sela u kojima frula još diše
U Srbiji i dalje postoje mesta gde frula nije koncertna atrakcija, već deo svakodnevice – svira se uz stado, vruć hleb i zalazak sunca
Uskršnji ponedeljak i ritual polivanja devojaka: Paganski običaj za zdravlje i plodnost
Zašto su se devojke polivale vodom, gde se to i dalje radi – i kakve veze ima sa starim slovenskim prolećnim kultovima
Komentari(0)