Osim što ga prate crkveni obredi i bogata trpeza, Uskrs je duboko ukorenjen u tradiciji i narodnim običajima, koji se s kolena na koleno prenose generacijama.
Jedan od takvih običaja jeste i ukrašavanje kuće tzv. čuvarkućom – crvenim uskršnjim jajetom koje se tokom cele godine čuva na posebnom mestu u domu, kao amajlija za zdravlje, sreću i blagostanje.
Prvo obojeno jaje na Veliki petak nikada nije bilo samo ukras, već simbol duhovne zaštite porodice. Verovalo se da čuvarkuća "čuva kuću", pa joj se pridavao gotovo magičan značaj.
Ipak, kada dođe novi Uskrs, postavlja se pitanje – šta sa starom čuvarkućom? Po narodnim običajima, prošlogodišnja čuvarkuća se ne baca tek tako, jer se veruje da je tokom godine u sebe "upila" negativnu energiju, bolesti i nevolje koje su mogle zadesiti dom, pa joj se mora pristupiti sa poštovanjem.
Najčešća praksa jeste da se stara čuvarkuća zakopa u dvorištu, voćnjaku ili ispod drveta, najbolje negde blizu kuće. Time se simbolično zatvara jedan ciklus i pruža se zahvalnost za godinu zaštite koju je pružila.
U nekim krajevima, čuvarkuća se može spustiti i u reku, kako bi voda odnela sve nedaće iz prethodnog perioda. Postoji i verovanje da, ako jaje nije istrulilo i sačuva svoj oblik, to znači da je godina za tu porodicu bila mirna i stabilna.
Na dan kada se unosi nova čuvarkuća, stara se diskretno i s poštovanjem uklanja – nikako se ne baca u đubre, jer se smatra da time mogu doći problemi u kuću. U suštini, stara čuvarkuća se ispraća sa zahvalnošću, dok nova, sveža i crvena preuzima njenu simboličnu ulogu čuvara doma.
Ovaj jednostavan, ali duboko simboličan običaj podseća nas da u malim gestovima živi duh predaka, vera u bolju budućnost i želja da naši domovi budu ispunjeni mirom, zdravljem i radošću.
(Espreso)
Komentari (0)