Lapot - između legende i stvarnosti: Da li je u Srbiji postojao običaj ubijanja starih?
Obredi žrtvovanja izvodili su se na mnogo načina i iz mnogo razloga. A da li je običaj ubijanja staraca postojao u srpskom narodu?
Običaji žrtvovanja ljudi svakako spadaju u najstrašnije i najtajanstvenije delatnosti u istoriji civilizacije. Obredi žrtvovanja izvodili su se na mnogo načina i iz mnogo razloga. Ako razmišljamo o ovim jezivim događajima, obično ih povezujemo s društvima vrlo različitim od našeg i udaljenim hiljadama kilometara u prostoru ili stotinama, čak i hiljadama godina u vremenu.
Iako je žrtvovanje ljudi jeziv događaj sam po sebi, tradicija ubijanja ljudi, u zavisnosti od uzrasta ili drugih karakteristika, sa sobom nosi još mračniju dimenziju.
Istorija prati ubijanje staraca još od starog veka kada su – po kazivanju antičkih pisaca Hesioda, Herodota ili Strabona – mnogi narodi ubijali stare ljude na različite načine. Ubijanje staraca negde je podrazumevalo jednostavno izopštavanje iz zajednice i ostavljanje u šumi, gde bi ovi umrli od gladi, dok je bilo i plemena poput Masageta koji su svoje stare ubijali, kuvali i jeli.
Možda vas zanima:
NAJOKRUTNIJI SRPSKI OBIČAJ KOJI NIKADA NE SME DA SE PONOVI Užas su gledala čitava sela
Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji
POSLE BOŽIĆA SLUŽI KAO LEK Jednu stvar morate imati na stolu za Badnje veče
Mnogi etnolozi ističu značaj tradicionalnog jelovnika tokom Badnje večere
Možda vas zanima:
NAJOKRUTNIJI SRPSKI OBIČAJ KOJI NIKADA NE SME DA SE PONOVI Užas su gledala čitava sela
Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji
POSLE BOŽIĆA SLUŽI KAO LEK Jednu stvar morate imati na stolu za Badnje veče
Mnogi etnolozi ističu značaj tradicionalnog jelovnika tokom Badnje večere
Možda vas zanima:
NAJOKRUTNIJI SRPSKI OBIČAJ KOJI NIKADA NE SME DA SE PONOVI Užas su gledala čitava sela
Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji
POSLE BOŽIĆA SLUŽI KAO LEK Jednu stvar morate imati na stolu za Badnje veče
Mnogi etnolozi ističu značaj tradicionalnog jelovnika tokom Badnje večere
U srednjem veku Mlečanin Marko Polo, svetski putnik, opisao je kako je na ovakve jezive obrede nailazio u raznim oblicima od Evrope, preko Melanezije, do Sibira. On je gledao kako u Malaji mladi pripadnici plemena ubijaju i jedu svoje starce, dok su kod sibirskih Jakuta starci jednostavno ubijani ili prepuštani na milost i nemilost silama prirode.
U Evropi je ovaj običaj potrajao gotovo do polovine srednjeg veka i bio je najrasprostranjeniji kod Tračana, Zapadnih Slovena i Nemaca. Smatra se da je bio prihvaćen i kod Slovena na Balkanskom poluostrvu gde se, po verovanjima, najduže i zadržao.
Gotov za sekirče
Neki autori, poput Svetislava Prvanovića, smatraju da se ovaj običaj na našim prostorima zadržao do kasnog srednjeg veka, i to u oblastima istočne Srbije, makedonskoj Torbešiji i delovima Crne Gore. Budući da je ipak stvar prošlosti i da sobom nosi određenu tajanstvenost, različita su mišljenja koliko je zaista postojao u našem narodu. Isti autor navodi teoriju po kojoj se ovaj običaj na našim prostorima zadržao dosta dugo, na primer, kod crnogorskog plemena Pješivci do sredine 18. veka, ili kod homoljskih Vlaha sve do prve polovine 19. veka.
S druge strane, autori poput čuvenog etnologa, profesora Dušana Bandića, smatraju da ovaj običaj možda ipak nije zaživeo u našem narodu, već da je samo deo predanja i legendi koje poreklo vuku od drugih kultura. I pored toga, Bandić ističe da je sačuvan u usmenoj baštini našeg naroda.
Primera radi, u narodnim izrekama poput: "gotov za sekirče" ili "zreo za sjekiru" vidi se odnos prema običaju kao i način, odnosno oruđe koje se koristilo – sekira. On navodi da su Vlasi iz istočne Srbije, po predanjima, bili najbrutalniji jer su svoje žrtve prvo "pržili usijanim gvožđem po vratu i još žive stavljali u mrtvački sanduk” i da su ih "ako ne bi umrli od opekotina, davili".
Iako odnos prema običaju izgleda brutalno i bezlično, ističe se ritualna težina, ne samo za porodice iz koje su starci, već i celog sela. Starce su ubijala njihova deca, i to uglavnom sekirom ili štapom (nekada i toljagom). Bandić navodi kako su, po predanju, starci išli na lapot gotovo raspoloženi, a ne uplašeni ili besni. Ova tvrdnja ipak ne deluje previše stvarno, posebno ako se sagleda postupak neposredno pre izvršenja.
Naime, pre nego što bi smrtonosni udarac bio izveden, na glavu žrtve se polagao smotuljak vune ili parče proje preko kog se udaralo. Prilikom udarca se uglavnom izgovarala sledeća rečenica: "Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb/vuna/proja". Ovo se izgovaralo iz straha od mogućeg povratka duše pokojnika, kao i izvesno lošeg raspoloženja u kom bi se ona vratila. Budući da su se ljudi plašili osvete, prebacivali su krivicu na predmete.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
POTEGAO PIŠTOLJ NA KOLEGU, SVEČANO OTVORIO WC NA SPLAVU: Filmska životna priča Pavla Vuisića, ostavio čak TRI TESTAMENTA
Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
Naši stari nikad nisu SKLANJALI MRVICE SA STOLA "GOLOM RUKOM", a hleb su UVEK DELILI: Narodna verovanja o prizivanju BOGATSTVA i teranju SIROMAŠTVA S PRAGA
Narodna verovanja u Srbiji prizivaju sreću i blagostanje kroz običaje i zabrane. Običaji se prenose generacijski kao deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
Komentari(0)