U Srbiji su za vreme Nemanjića na trpezi bili i plodovi mora, razne vrste ribe, ali i voće poput bresaka.
Priča o hrani i trpezi u srednjovekovnoj Srbiji mogla bi se započeti i jednom epizodom iz “Žitija Svetog Save” iz pera monaha Teodosija. Pripovedajući kako je Stefan Nemanja prepustio presto sinu Stefanu, te tim povodom organizovao gozbu, Teodosije navodi i kako je Stefan Nemanja goste pozivao da mu se pridruže da zajedno sa njim podele i njegov poslednji obrok s mesom.
Očigledan razlog bio je to što se nedugo potom zamonašio, te odrekao mrsa, ali u ovom pozivu krila se i interesantna simbolika vezana za njegov položaj vladara. Naime, verovalo se da vladar mora jesti dosta mesa kako bi mogao da bude snažan vođa i borac, te se, opraštajući se od mesne trpeze, zapravo opraštao i od svog položaja vladara.
Istražujući kakve su bile prehrambene navike ljudi u to vreme, istraživači su, što sa sačuvanih spomenika, što iz preostalih dokumenata, zaključili da je vlastela jela najbolje meso i to pečeno, dok su zemljoradnici i zanatlije na svojoj trpezi češće imali kuvano meso, iznutrice, sitniju perad i divlje zečeve.
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
OVAKVA PILETINA JE IZAŠLA IZ DVORA NEMANJIĆA: Zovu je CARSKOM, dala im je snagu da VLADAJU 205 GODINA
Na dvoru i u kućama bogate vlastele jelo se kako i dolikuje tom staležu. Na trpezi je bilo obilje divljači, ribe, svih vrsta mesa, naročito ovnujskog, pernate živine, suvog mesa i slanine. Jelo je imalo izuzetnu važnost na dvoru
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
OVAKVA PILETINA JE IZAŠLA IZ DVORA NEMANJIĆA: Zovu je CARSKOM, dala im je snagu da VLADAJU 205 GODINA
Na dvoru i u kućama bogate vlastele jelo se kako i dolikuje tom staležu. Na trpezi je bilo obilje divljači, ribe, svih vrsta mesa, naročito ovnujskog, pernate živine, suvog mesa i slanine. Jelo je imalo izuzetnu važnost na dvoru
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
OVAKVA PILETINA JE IZAŠLA IZ DVORA NEMANJIĆA: Zovu je CARSKOM, dala im je snagu da VLADAJU 205 GODINA
Na dvoru i u kućama bogate vlastele jelo se kako i dolikuje tom staležu. Na trpezi je bilo obilje divljači, ribe, svih vrsta mesa, naročito ovnujskog, pernate živine, suvog mesa i slanine. Jelo je imalo izuzetnu važnost na dvoru
Od divljači do morskih plodova
Na tadašnju ishranu najviše je uticalo samo geografsko podneblje i dostupnost namirnica, ali trgovina se sve više razvijala i omogućavala da i neke egzotičnije namirnice dospeju na vladarske trpeze. Tako su u Srbiji za vreme Nemanjića bile prisutni i plodovi mora, razne vrste ribe, ali i voće poput bresaka.
Divljač, jagnjetina ali i svinjsko meso bili su često na meniju viših staleža, a zanimljivo je da su se iz zemlje još tada izvozili usoljeno i sušeno meso. Ipak, najviše su se proizvodili sir i med, a sakupljale su se i jele razne vrste šumskih pečuraka i voća. Sočivo, bob, divlji grašak, kupus, crni i beli luk, zelje, rotkva i repa takođe su bili zastupljeni, dok su među žitaricama dominirali ječam, ovas, raž i proso, od kojih se pravio hleb, ali i pite i slična testa.
Nešto kasnije u Srbiju će sa Turcima pristići i pirinač, te dodatno obogatiti šaroliku trpezu.
Kao prave skupocene dragocenosti smatrani su začini, šećer i vino, koje je uglavnom stizalo iz uvoza, sve dok se kasnije nije počelo uzgajati na manastirskim i vlastelinskim imanjima.
Interesantno je i da se hrana često pripremala na otvorenom, a ovakve peći pronađene su unutar naselja u tvrđavi Ras i na teritoriji srednjovekovnog Braničeva i posebno su bile u upotrebi kada su se pripremale velike gozbe.
Kašike došle tek u 14. veku
Posuđe je najčešće bilo od keramike ili drveta, a najčešća posuda za pečenje, čiji se naziv očuvao i do današnjih dana, bila je crepulja. Tek ponegde su se mogli pronaći gvozdeni i bronzani kotlići, a posuđe od tih metala češće se počelo praviti tek kada je država ekonomski ojačala u 14. veku.
Pribor za jelo o kome se često toliko polemiše i kojim su se po predanju domaći vladari služili mnogo pre svih zvučnijih evropskih vladarskih porodica ipak je u upotrebu došao nešto kasnije. Noževi i prsti bili su glavno oruđe za konzumiranje hrane, dok su se prvobitne viljuške koristile tek da se hrana prebaci iz posude u kojoj je služena u tanjir.
Kašike stupaju na scenu tek od 14. veka, a toliko pominjani zlatni i srebrni escajg mogao se zateći na srpskom dvoru tek vek kasnije.
Međutim, jedan predmet se ipak nalazio prisutan i u vreme Nemanjića, a radi se o lanenim stolnjacima koji su činili deo trepeze i često su prikazivani na freskama.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
BONUS VIDEO:
Ovo žensko ime se danas ne daje devojčicama: Palo je u zaborav, nećete ga nigde čuti
Posmatrano zajedno sa imenima koja vode poreklo iz latinskog jezika, ovde osnova "vita" znači "život"
Ova molitva Presvetoj Bogorodici se izgovara nedeljom! Veruje se da reči donose mir, sreću i blagostanje!
Jake reči molitve Presvetoj Bogorodici nedeljom
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
TAJNA PRVOG OTISKA "GORSKOG VIJENCA": Kako je Njegoševo delo skriveno i spaseno od cenzure?
"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
Komentari(0)