U Srbiji su za vreme Nemanjića na trpezi bili i plodovi mora, razne vrste ribe, ali i voće poput bresaka.
Priča o hrani i trpezi u srednjovekovnoj Srbiji mogla bi se započeti i jednom epizodom iz “Žitija Svetog Save” iz pera monaha Teodosija. Pripovedajući kako je Stefan Nemanja prepustio presto sinu Stefanu, te tim povodom organizovao gozbu, Teodosije navodi i kako je Stefan Nemanja goste pozivao da mu se pridruže da zajedno sa njim podele i njegov poslednji obrok s mesom.
Očigledan razlog bio je to što se nedugo potom zamonašio, te odrekao mrsa, ali u ovom pozivu krila se i interesantna simbolika vezana za njegov položaj vladara. Naime, verovalo se da vladar mora jesti dosta mesa kako bi mogao da bude snažan vođa i borac, te se, opraštajući se od mesne trpeze, zapravo opraštao i od svog položaja vladara.
Istražujući kakve su bile prehrambene navike ljudi u to vreme, istraživači su, što sa sačuvanih spomenika, što iz preostalih dokumenata, zaključili da je vlastela jela najbolje meso i to pečeno, dok su zemljoradnici i zanatlije na svojoj trpezi češće imali kuvano meso, iznutrice, sitniju perad i divlje zečeve.
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
Kralj Dragutin Nemanjić: Vladar koji je presto prepustio bratu, ali zadržao najveći deo moći
Priča o kralju koji je, posle nesreće na lovu, formalno abdicirao, ali je iz senke nastavio da vlada Srbijom i Bosnom
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
Kralj Dragutin Nemanjić: Vladar koji je presto prepustio bratu, ali zadržao najveći deo moći
Priča o kralju koji je, posle nesreće na lovu, formalno abdicirao, ali je iz senke nastavio da vlada Srbijom i Bosnom
Možda vas zanima:
Srpska PRINCEZA sa najneobičnijim imenom: Niko u istoriji se nije tako zvao
Ćerka Milutina Nemanjića i Jelisavete Arpad je imala jako neobično ime
Kralj Dragutin Nemanjić: Vladar koji je presto prepustio bratu, ali zadržao najveći deo moći
Priča o kralju koji je, posle nesreće na lovu, formalno abdicirao, ali je iz senke nastavio da vlada Srbijom i Bosnom
Od divljači do morskih plodova
Na tadašnju ishranu najviše je uticalo samo geografsko podneblje i dostupnost namirnica, ali trgovina se sve više razvijala i omogućavala da i neke egzotičnije namirnice dospeju na vladarske trpeze. Tako su u Srbiji za vreme Nemanjića bile prisutni i plodovi mora, razne vrste ribe, ali i voće poput bresaka.
Divljač, jagnjetina ali i svinjsko meso bili su često na meniju viših staleža, a zanimljivo je da su se iz zemlje još tada izvozili usoljeno i sušeno meso. Ipak, najviše su se proizvodili sir i med, a sakupljale su se i jele razne vrste šumskih pečuraka i voća. Sočivo, bob, divlji grašak, kupus, crni i beli luk, zelje, rotkva i repa takođe su bili zastupljeni, dok su među žitaricama dominirali ječam, ovas, raž i proso, od kojih se pravio hleb, ali i pite i slična testa.
Nešto kasnije u Srbiju će sa Turcima pristići i pirinač, te dodatno obogatiti šaroliku trpezu.
Kao prave skupocene dragocenosti smatrani su začini, šećer i vino, koje je uglavnom stizalo iz uvoza, sve dok se kasnije nije počelo uzgajati na manastirskim i vlastelinskim imanjima.
Interesantno je i da se hrana često pripremala na otvorenom, a ovakve peći pronađene su unutar naselja u tvrđavi Ras i na teritoriji srednjovekovnog Braničeva i posebno su bile u upotrebi kada su se pripremale velike gozbe.
Kašike došle tek u 14. veku
Posuđe je najčešće bilo od keramike ili drveta, a najčešća posuda za pečenje, čiji se naziv očuvao i do današnjih dana, bila je crepulja. Tek ponegde su se mogli pronaći gvozdeni i bronzani kotlići, a posuđe od tih metala češće se počelo praviti tek kada je država ekonomski ojačala u 14. veku.
Pribor za jelo o kome se često toliko polemiše i kojim su se po predanju domaći vladari služili mnogo pre svih zvučnijih evropskih vladarskih porodica ipak je u upotrebu došao nešto kasnije. Noževi i prsti bili su glavno oruđe za konzumiranje hrane, dok su se prvobitne viljuške koristile tek da se hrana prebaci iz posude u kojoj je služena u tanjir.
Kašike stupaju na scenu tek od 14. veka, a toliko pominjani zlatni i srebrni escajg mogao se zateći na srpskom dvoru tek vek kasnije.
Međutim, jedan predmet se ipak nalazio prisutan i u vreme Nemanjića, a radi se o lanenim stolnjacima koji su činili deo trepeze i često su prikazivani na freskama.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
BONUS VIDEO:
Rtanj i njegova majčina dušica – miris koji leči
Biljka iz srca misteriozne planine, koja krije lekovitu moć i vekovima inspiriše narodne priče.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Kad je pun mesec u septembru 2025. i šta znači Žetveni Mesec
Spektakularan astronomski događaj obasjaće nebo početkom jeseni, a evo kada i zašto nosi posebno ime.
Minhenski psaltir: Najskuplja srpska knjiga od čistog zlata koja vekovima čeka povratak kući
Dragoceni molitvenik iz 14. veka, ukrašen zlatom i nekada čuvan u manastiru Privina Glava, danas se nalazi daleko od Srbije – u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu.
Brankovo pismo Milici: Ljubavna priča koja je ostala neuzvraćena
Kako je mladalačka zaljubljenost Branka Radičevića nadživela osećanja i postala deo srpske književnosti
Komentari(0)