OD DEČJEG DOMA DO VLASNIKA PEKARE Iako ga je sudbina vukla stranputicom, Milomir je odabrao pravi put (FOTO/VIDEO)
Kao dete prošao je kroz sito i rešeto, živeći u hraniteljskim porodicama i domovima, ali je svojim vrednim radom uspeo da stvori normalan život za sebe i svoju decu. Uz to, vrlo je human i trudi se da pomogne kome god može. Njegova životna priča zaista je nesvakidašnja.
Milomir Jocović, zvani Bongo, rođen je 1979. godine u Rumi. Prvih sedam godina odrastao je u Maloj Remeti, u disfunkcionalnoj porodici, gde su oba roditelja prečesto konzumirala alkohol. Zbog toga su ga socijalni radnici premeštali iz jedne hraniteljske porodice u drugu, ali niko od tih ljudi prema malom dečaku nije se ponašao kako treba.
Na kraju je završio u Dečjem selu, a nakon punoletstva otisnuo se u život bez igde ikoga i ičega. Ipak, zahvaljujući sopstvenom trudu i ljudskim vrednostima, uspeo je da vodi lep i pristojan život i svakodnevno ostavlja svetle tragove iza sebe.
Printscreen/Youtube
U detinjstvu je zaista doživeo razne muke. Kao osmogodišnjak, dešavalo se da iz hraniteljske porodice iz Iriga pobegne i peške dođe kod svojih roditelja, zbog čega bi dobijao batine od oca.
Možda vas zanima:
ISTERIOZNI KOVČEŽIĆ SA FRUŠKE GORE: U njemu se čuva jedna od NAJVEĆIH TAJNI, ali i svetinja Srbije (FOTO)
Pored duhovne, svi manastiri Fruške gore okruženi su i velikim prirodnim lepotama.
"VELIKA RAZLIKA IZMEĐU NAS" Rus živi u NS - evo šta ga čudi
MNOGO Rusa se preselilo u Srbiju, a skoro svakodnevno ih iznenađuju stvari i navike koje ima naš narod.
Možda vas zanima:
ISTERIOZNI KOVČEŽIĆ SA FRUŠKE GORE: U njemu se čuva jedna od NAJVEĆIH TAJNI, ali i svetinja Srbije (FOTO)
Pored duhovne, svi manastiri Fruške gore okruženi su i velikim prirodnim lepotama.
"VELIKA RAZLIKA IZMEĐU NAS" Rus živi u NS - evo šta ga čudi
MNOGO Rusa se preselilo u Srbiju, a skoro svakodnevno ih iznenađuju stvari i navike koje ima naš narod.
Možda vas zanima:
ISTERIOZNI KOVČEŽIĆ SA FRUŠKE GORE: U njemu se čuva jedna od NAJVEĆIH TAJNI, ali i svetinja Srbije (FOTO)
Pored duhovne, svi manastiri Fruške gore okruženi su i velikim prirodnim lepotama.
"VELIKA RAZLIKA IZMEĐU NAS" Rus živi u NS - evo šta ga čudi
MNOGO Rusa se preselilo u Srbiju, a skoro svakodnevno ih iznenađuju stvari i navike koje ima naš narod.
– Od nekih momaka sam čuo za Dečje selo i poželeo da odem tamo. Jednog dana sam se uputio peške preko Fruške gore za Novi Sad. Neki ljudi su mi stali i prevezli me, jer sam slagao da idem kući. Obreo sam se u nepoznatom gradu i uputio se u Kamenicu. Dok sam prelazio preko mosta, od Dunava sam mislio da je more – opisuje Milomir svoje putešestvije.
U Dečje selo je smešten 1989. godine. Uspomene koje ga vežu za to mesto su raznolike. Dopadalo mu se da se igra sa decom, ali danas smatra da su, pored divnih osoba, tamo radili i neki ljudi koji to nisu zaslužili, te da nije bilo baš sve onako kako se u javnosti predstavljalo.
Nagledao se raznih događaja i sudbina dece sa kojom je odrastao, ali sam nikada nije krenuo stranputicom, niti imao problema sa zakonom. Kako kaže, uvek se klonio alkoholisanih ljudi i narkomana i vešto se snalazio da izbegne takva društva.
Printscreen/Youtube
Po izlasku iz ove ustanove, otišao je u Beograd, trbuhom za kruhom. Budući da je završio kurs za pekara, zaposlio se u pekari. Snalazio se kako je znao i umeo, pa se dešavalo da prespava i na klupi u parku ili u napuštenom automobilu, dok nije zaradio dovoljno da plati sebi sobicu. Kao dodatni posao, čistio je štale na hipodromu, a posle tri godine se vratio u Novi Sad.
– Volim Novi Sad, prirastao mi je srcu i za mene je to najlepši grad na svetu. Ne bih mogao da živim na drugom mestu, to je moja kuća i ovde se osećam slobodno. Nastavio sam da radim po pekarama, zaljubio sam se, oženio, dobio sina Vuka, pa i razveo, a ja sam dobio starateljstvo nad detetom. Kod mog prijatelja Ćazima u pekari “Primera” sam radio šest godina i pokazao se kao dobar radnik, jednom mi je rekord bio 28 sati neprekidnog rada, ali on me nije terao na to. Bio sam tu uvek kada se desi nešto nepredviđeno, da nikad nema manjka u vitrini. On je to izuzetno cenio i nešto kasnije mi pomogao da otvorim sopstvenu pekaru, na čemu sam mu izuzetno zahvalan – iskren je Jocović.
Ćazim mu je kao kamatu ostavio samo to da i on jednog dana pomogne nekome, kao što je on njemu, a Milomir to nije zaboravio. Stoga se, otkako je 2016. godine otvorio svoju pekaru Vuk 021 i razvio posao, trudi da bude izuzetno korektan prema svojim zaposlenima, a organizovao je i mnoge lepe i humane akcije.
Izvor: Moj Novi Sad
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
BONUS VIDEO:
Paljenje strnjike uz pesmu i vino: zaboravljeni prolećni običaj iz sela Guberevac kod Rekovca
U Levču, između Jagodine i Kragujevca, nekada je proleće započinjalo paljenjem strnjike – ali ne kao danas, u tišini i opasnosti, već kao ritual sa pesmom, rakijom i okupljanjem sela. U selu Guberevac, ovaj običaj je bio znak da se zemlja čisti ne samo od korova, već i od zlih sila.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Komentari(0)