Za vreme Prvog svetskog rata u bugarsku okupacionu zonu na jugu Srbije nije mogla da dopre nijedna informacijama o srpskim vojnicima na Krfu. Bugari su to strogo zabranjivali, a sva pisma koja su Leskovčanima stizala od njihovih srodnika bila su javno spaljivana, dok su ljudima kojima su bila upućivana naplaćivane novčane kazne.
Žena, o čijim podvizima je u ono vreme pisao samo Leskovački glasnik:
Ko nije imao da plati bio bi pretučen. Jedina spona solunskih ratnika sa njihovim porodicama bila je Leskovčanka Marija Rajković. Ona je krijumčarila poštu rizikujući svoj i život članova svoje porodice i zbog hrabrosti dobila nadimak Muška Marija. Evo ko je bila ova hrabra žena…
Ova neustrašiva žena, na koju su sećanje oživeli istoričari Mira Ninošević i Veroljub Trajković, kustosi leskovačkog Narodnog muzeja, tokom prikupljanja građe za izložbu o Velikom ratu, bila je majka petoro dece. Sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca i austro-ugarske okupacione zone gde je radila kancelarija Crvenog krsta iz Ženeve.
– Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu. Jedanput sam išla u Kruševac na tri dana. I otud grdnu poštu izdonela – pričala je Marija Rajković posle Velikog rata.
Bila je visoka i otresita žena, svirala je duduk, pucala iz pištolja, pušila cigarete, a crninu je nosila do kraja života žaleći sina koga su u internaciji ubili Bugari.
Šest meseci nije bilo ni glasa od naših ratnika pre nego što je Marija donela svoja prva pisma u Leskovac. Delila ih je po kućama pod okriljem noći. Više puta je hapšena, ali je ni to nije sprečilo u naumu koji je bio jači od moguće osvete okupatora.
Marija je internirana u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci, a u rodni grad se vratila sa oslobodiocima.
– Bogme, videše Bugari da sam postala za nji' golem' opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija, eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajonoti na puške, i odvedoše me – govorila je Marija.
Mariji Rajković je humanitarni rad bio preokupacija i posle rata, zbog čega su je cenili u društvu. Umrla je 1938. godine, bez penzije ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja. Sećanje na Marijina hrabra dela brzo su izbledela, a jedini trag o njenom podvigu ostao je zabeležen u tadašnjim lokalnim novinama.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu
BONUS VIDEO:
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Komentari (0)