DIVIO MU SE CEO BEOGRAD, A SAD JE ZAVRŠIO KAO BESKUĆNIK: "Desi mi se da ne jedem ništa nekoliko dana" (VIDEO)
Nikola Vranić, kojeg često zovu gospodin sa asflata, bavio se više od tri decenije baletom, a onda je spletom okolnosti izgubio sve i od 2017. godine se uglavnom nalazi na ulici.
O njegovoj neverovatnoj sudbini je snimljen i film "Beskućnik Dendi". Iako je do skoro imao sve što je poželeo, u njegovom životu se desio preokret koji jedva da mogu da smisle slavni scenaristi.
- Ja sam Nikola Vranić, rođen sam u Beogradu '69. godine. Živim na ulici, po ulazima, snalazim se čak i na klupama u parku kada je toplo vreme. Beskućnik sam, nimalo mi nije lako - govori muškarac obučen u odelo, sa kravatom, cvetom na reveru i maramicom u džepu, onaj kojeg smo svi sretali na ulicama Beograda za TV Prva.
Neretko se dešavalo da danima ništa jeo.
- Na ulicama mog rodnog grada život je zanimljiv, ali sa druge strane, zna da bude i turoban naročito kada ste praznog džepa, pa se desi da i dva-tri dana ne jedem ništa. Bilo mi je dobro do decembra meseca 2017, sve je išlo kao po loju - ispričao je pre dve godine Nikola.
Ipak, od dobrog odevanja nije odustao, te retko ko na ulici može da zaključi da je Nikola beskućnik. Naprotiv, deluje kao vrlo otmeni gospodin sa elegantnim stilom oblačenja.
- To je jedino što mi je ostalo, telefon, garderoba, tri-četiri sakoa, košulje, pantalone neke. Ko još nosi na 30 stepeni zimske cipele - jedino njih imam, moram da skupim da kupim neke sandale, nešto lagano. Ja uglavnom moje stvari držim na hemijskim čišćenjima, u dve radnje sam zamolio da mi oni drže to, kad sam pri novcu odem, pokupim košulju ili sako - kaže Vranić.
Umetničku karijeru započeo je pre 30 godina, a nakon porodične tragedije ostao je sam, prodao stan, novac potrošio i ostao bez posla.
Printscreen/Youtube
- Balet! Mogao sam da živim od toga, solidna su bila i primanja kada su premijere, išli smo i na gostovanja. Zagreb, Sarajevo, dnevnice dobijete. Što kažu u onoj pesmi "naše mame, naše tate parama nas zasipaju", e, tako sam ja živeo bez preterivanja i ništa mi nije falilo. Sada slabije igram, ali kada se desi neki performans - da. Probao sam na ulici neku pantomimu, pa su me onda ovi sklonili sa ulice. Mora sve da se promeni, ništa ne traje večno - govori za "Prvu".
Trenutno nema primanja, osim novca koji mu ljudi daju kada ispruži svoju beretku ili nakon što malo porazgovaraju sa njim. Njegov život pun kontrasta poslužio je kao inspiracija reditelju Jugoslavu Nikoliću da napravi film o njemu - "Beskućnik Dendi".
- Slobodni umetnici su u teškom položaju, ne samo zbog toga što država ne brine o njima ili ih se seti u nekim trenucima i da im milostinju, ali i ostali ljudi, znate i sami kako se teško živi - govori reditelj.
Nikola je priznao da se u jednom periodu smučio sam sebi.
- Imao sam ja period kada sam imao kosu, zapuštenu bradu, stvarno sam izgledao kao oni najgori beskućnici koji ne da su dekadu na ulici, već od rođenja. Tako sam izgledao dok se jedno jutro nisam smučio sam sebi i sa ulice - prva berbernica - priseća se.
Printscreen/Youtube
Nakon berbernice zaputio se u pozorište, koje često posećuje kada ga osoblje pusti da prisustvuje predstavi ili kupi kartu od prosjačenja. Zahvalan je prijateljima koji mu nađu poslove ili mu daju koji dinar.
- Ja Nikolu Vranića znam od '96. godine, mi smo zajedno igrali u teatru pokreta "Mimart". To je vanserijski čovek i što se tiče ljudskih osobina i umetničkih, neko ko ovakvu sudbinu nije zaslužio. Ovo je iznenađujuće za mene, s obrzirom da ga nisam videla skoro 10 godina. On zapravo ne zna ni da prosi, jer neko ko je na ulici pet godina i dalje je zadržao to dostojanstvo - kaže Ivana Zonjić.
Nije ni sanjao da ćega sve ovo snaći i da će završiti na ulici bez krova nad glavom.
- Ulica nosi sve i svašta, na ulici i učite mnogo toga, ali bih voleo da se sklonim sa nje. Svuda sam ja spavao, pre sam se smejao onim prolazima na Terazijama, kad vidim te beskućnike kao što sam ja sada. Čak sam se i gadio što moram da prođem pored njih, osećaju se i mislim "samo ovo nikad da mi se ne desi", a onda sam se ja našao u tome. Onda sam spavao u parku, pa u nekom ulazu - priča Vranić.
Međutim, na asfaltu je doživeo mnogo više prijatnih situacija.
- Više je bilo prijatnih trenutaka od kad sam na ulici, nego neprijatnih. Najdraže mi je kada neko zastane, pa 'ajde što mi da nešto finansijski, nego zastane pa popriča sa mnom, meni puno srce! Sećam se jednog dečaka, došao je i gleda li gleda u mene i mama mu kaže: "Nemoj tako da gledaš, nepristojno je", a on kaže: "Čiko, jel smem da te povučem za bradu", a ja sam tad imao dugu bradu i on me povuče i kaže: "Što si ti tužan?" - priseća se Nikola.
(MONDO)
DIVIO MU SE CEO BEOGRAD, A SAD JE ZAVRŠIO KAO BESKUĆNIK: "Desi mi se da ne jedem ništa nekoliko dana" (VIDEO)
Nikola Vranić, kojeg često zovu gospodin sa asflata, bavio se više od tri decenije baletom, a onda je spletom okolnosti izgubio sve i od 2017. godine se uglavnom nalazi na ulici.
Smrt jugoslovenskog narodnog heroja i danas je misterija: Tvrdili su da je smaknut jer je pretendovao na Titovo mesto, maršal je samo jednom to komentarisao
Velika ljubav Iva Lole Ribara bila je njegova verenica Sloboda Trajković. Rođena je u Vrnjačkoj Banji 1918. godine, u godini kada je završen Prvi svetski rat. Njen otac Svetolik, ugledni apotekar, nazvao ju je tako u ime trijumfa slobode.
Kralj koji to nikada nije postao - Od heroja sa Mačkovog kamena do zatvorenika u sopstvenoj zemlji
Princ Đorđe Karađorđević (1887–1972) bio je najstariji sin kralja Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke Petrović-Njegoš. Rođen je posle sestara Jelene (1884–1962) i Milene (1886–1887, umrla kao beba), a pre braće Aleksandra (1888–1934) i Andrije (1890, preminuo kao beba). Kao prvorođeni sin, od rođenja je bio predodređen da nasledi presto, ali je splet karaktera, tragičnih događaja i dvorskih intriga preokrenuo njegovu sudbinu.
Kako je carsko proročanstvo stvorilo manastir Prohor Pčinjski - Počivalište moštiju svetitelja i čuda na Kozjaku
Na obroncima planine Kozjak, u dolini reke Pčinje, smestio se jedan od najvećih i najznačajnijih manastira juga Srbije – Prohor Pčinjski. Posvećen je Svetom Prohoru, pustinožitelju iz XI veka, koji je prema predanju predvideo da će mladi vojskovođa Roman Diogen postati vizantijski car. Kada se proročanstvo obistinilo, Diogen je u znak zahvalnosti podigao manastir i darovao ga monahu.
„Nikada neću biti ljubavnik ni heroj“ - Glumački div koji je voleo skromnost više od slave
Rođen 7. aprila 1934. u Kruševcu, u cincarskoj porodici, Taško Načić , rano je pokazao talenat za glumu. Još kao gimnazijalac bežao je sa časova da bi gledao probe i predstave u pozorišnoj sali. U školskim predstavama igrao je upečatljive uloge, a kao Mitke u Koštani ostao je nezaboravan. Bio je jedan od malobrojnih maturanata svoje generacije koji je krenuo putem glume – i taj put ga je odveo do Akademije dramskih umetnosti u Beogradu.
Komentari(0)