Pesma koja je Evropi otvorila pitanje časti i milosrđa - Gete i evropski mislioci o Banoviću Strahinji
Jedna od najsnažnijih srpskih narodnih pesama jeste „Banović Strahinja“. Zapisao ju je Vuk Stefanović Karadžić 1820. godine u Kragujevcu, od kazivača Starca Milije. Pesma pripada kosovskom ciklusu i radnjom je vezana za Banjsku na Kosovu, u vreme turskih upada. Njena posebnost nije samo u junaštvu glavnog lika, već u moralnoj dilemi završnih stihova, zbog kojih su se sporili i Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Gerhard u dalekom Vajmaru.
Banović Strahinja
„Netko bješe Strahiniću bane,
bješe bane u malenoj Banjskoj,
u malenoj Banjskoj kraj Kosova,
da takoga ne ima sokola.“
Banović Strahinja odlučuje da krene u Kruševac, kod tazbine – Jug-Bogdana i devet Jugovića i dok uživa u gostoprimstvu u Kruševcu, stiže mu pismo od majke. U njemu saznaje strašnu vest – turski vojvoda Vlah-Alija napao je Banjsku, spalio dvor, razagnao sluge i odveo njegovu ženu:
Možda vas zanima:
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Možda vas zanima:
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Možda vas zanima:
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
„Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sine, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!“
Tada nastaje prvi veliki prelom u pesmi. Šuraci i tast nagovaraju Strahinju da ne ide za otetom ženom, smatrajući da je sramota neopoziva i da je bolje izgubiti ženu nego glavu. Ali junak ne pristaje. Iako je ostavljen bez podrške, sam kreće u potragu, odlučan da pronađe Vlah-Aliju i vrati svoju čast.
Megdan sa Vlah-Alijom
Kada je stigao na Kosovo, Strahinić bana nije obeshrabrila ogromna turska vojska. Uz pomoć starog derviša, saznaje gde se nalazi njegov dušmanin – silni Vlah-Alija. Bez straha ulazi u megdan:
„A tu li si? jadan kopilane!
kopilane, carev hainine!
čije li si dvore poharao?
čije li si roblje porobio?
čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?
Izlazi mi na megdan junački!“
Kada se oružja polome, prelaze na rvanje, boreći se „za bila se grla“. U tim trenucima, Strahinjina ljuba, koja se našla pod Alijinim šatorom, odlučuje se na izdaju.
Ali i pored izdaje, Strahinja uspeva da savlada Vlah-Aliju. Pesma u tom trenutku kulminira prizorom u kome ga junak ubija golim rukama:
„Zakla njega kako vuče jagnje;
skoči bane, pa iz grla viknu…“
Završni stihovi – razlog rasprave
Najveće iznenađenje dolazi na kraju. Kada se vraća u Kruševac, Jugovići žele da ubiju svoju sestru zbog neverstva. Ali Strahinja to ne dozvoljava i izgovara stihove koji su postali čuveni:
„Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bih je mogao stopiti,
al’ ću stopit’ svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino,
no sam ljubi mojoj poklonio.“
Pomalo je takijeh junaka,
Ka’ što bješe Strahiniću bane.“
Strahinja, dakle, prašta ženi i time se uzdiže iznad običaja osvete zbog neverstva i izdaje.
Gete i vajmarska rasprava
Spor oko poslednjih stihova Banović Strahinje započeo je još 1827. godine prepiskom između vajmarskog vojvode Karla Augusta, Getea i prevodioca pesme Vilhema Gerharda.
Upravo ovi završni stihovi izazvali su burnu raspravu 1827. godine u Vajmaru. Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Vilhelm Gerhard polemisali su kako je moguće da u epskoj tradiciji jednog „ratničkog naroda“ junak postupi tako neočekivano – da oprosti, umesto da kazni. Gerhard je u prevodu hteo da ublaži kraj, ali je Gete insistirao da ostane veran originalu. Za njega je to bila moralna revolucija epskog sveta.
Tumačenja kroz vekove
Srpski književnici i kritičari kasnije su se vraćali ovim stihovima. Bogdan Popović, Jaša Prodanović i Miloš Trivunac pisali su o „neobičnom junaku“, dok je Miodrag M. Vulin naglasio da Strahinja ne prašta iz slabosti, već iz viteške etike – jer čast nije u osveti, nego u nadmoći nad sopstvenim gnevom.
Banović Strahinja je pesma koja spaja viteštvo i moralnu snagu. Njegovo praštanje uzdiglo ga je iznad običnih junaka i učinilo da pesma postane ne samo srpsko, već i evropsko kulturno pitanje. Strahinja ostaje simbol da ponekad pravo junaštvo leži – u snazi da se oprosti.
Tako je pesma „Banović Strahinja“, koju je zapisao Vuk Stefanović Karadžić, izašla iz okvira srpske tradicije i ušla u evropsku književnu i filozofsku misao kao primer sukoba između junačke pravde i ljudskog milosrđa.
Velika džada kroz Srbiju: Put kojim su prolazili carevi, vojske i karavani
Carigradski drum, poznat još u rimsko doba kao Via Militaris, a u osmansko vreme i kao Velika džada, jedan je od najvažnijih puteva koji su prolazili kroz Balkan. Povezivao je srednju Evropu sa Carigradom, prestonicom Vizantije, a kasnije Osmanskog carstva. Kroz vekove bio je kičma trgovine, komunikacija i ratnih pohoda.
Pesma koja je Evropi otvorila pitanje časti i milosrđa - Gete i evropski mislioci o Banoviću Strahinji
Jedna od najsnažnijih srpskih narodnih pesama jeste „Banović Strahinja“. Zapisao ju je Vuk Stefanović Karadžić 1820. godine u Kragujevcu, od kazivača Starca Milije. Pesma pripada kosovskom ciklusu i radnjom je vezana za Banjsku na Kosovu, u vreme turskih upada. Njena posebnost nije samo u junaštvu glavnog lika, već u moralnoj dilemi završnih stihova, zbog kojih su se sporili i Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Gerhard u dalekom Vajmaru.
Ovo prelepo staro sprsko ime nosi jaku simboliku: Roditelji ga rado biraju za ćerke
Osim u Srbiji, ime Senka prisutno je i u Hrvatskoj
Zašto se 23. septembar smatra danom preloma: Jesenja ravnodnevnica kroz prizmu srpskih običaja
Jesen u srpskoj tradiciji nije samo promena godišnjeg doba – ona označava vreme tišine, zahvalnosti i duboke simbolike. Od narodnih verovanja do običaja u selima širom Srbije, ovaj period ima posebno mesto u duši našeg naroda.
Zmaj od Avale : Poslednje reči junaka „Udrite, braćo, za mnom!“
Vasilije Vasa Čarapić, poznat kao Zmaj od Avale, jedan je od najhrabrijih junaka Prvog srpskog ustanka. Rođen u Belom Potoku, ceo svoj život proveo je u borbi protiv Turaka. Poginuo je 1806. godine, predvodeći juriš na Stambol kapiju u Beogradu, ostavivši iza sebe priču koja i danas živi u narodu.
Komentari(0)