“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
U narodu se oduvek znalo: smrt ne ulazi samo u grob, već ostaje u kući, na stvarima, na pragu. U selima oko Užica, Požege i Prijepolja, vekovima se poštovao običaj poznat kao „prag udovice“. Kada žena ostane bez muža, prvi izlazak iz kuće – najčešće dan posle sahrane – obavljala je bosa, ćutke i s molitvom u srcu, jer se verovalo da time skida žalost sa sebe i ne prenosi je na decu i dom.
Prag kao granica svetova
Prag kuće je u srpskoj tradiciji višeslojni simbol:
- granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta,
- mesto gde se duše zadržavaju pre odlaska,
- tačka u kojoj ostaje ono što je neizgovoreno.
Zato se nikada nije gazio prag bez poštovanja, nije se sedelo na njemu, niti se razgovaralo naglas. A kada neko umre – prag postaje mesto gde žalost ostaje da čeka.
Kako izgleda običaj “praga udovice”
Dan nakon sahrane, žena:
- izlazi iz kuće bosa, najčešće ujutru,
- ne nosi ništa u rukama,
- ne okreće se,
- ne govori ni reč.
Prelazi prag levom nogom, a na desnu nogu vezuje tanak crveni konac – da je „duh tuge ne povuče natrag“. Taj konac se skida tek nakon 40 dana.
U nekim selima, uz prag se ostavi:
- kap rakije,
- parče hleba,
- ili grančica zdravca – za dušu umrlog.
Zašto bosa?
Bosonogost u ovom običaju ima pročišćavajuću simboliku:
- kontakt sa zemljom – kao povratak realnosti,
- znak skrušenosti i pokornosti,
- ali i akt odbacivanja tuge koju je pokojnik ostavio.
- Bosa noga na zemlji, verovalo se, izvlači iz tela ono što je nepotrebno – suze, misli, slabost.
- Žena koja ne pređe prag pravilno – nosi žalost godinama
- Ako žena zaboravi da ide bosa, ili pređe prag sa pogrešnim rečima, verovalo se da će:
- ostati „zavezana“ u prošlosti,
- imati „tešku kuću“,
- ili neće moći da „povuče decu napred“.
Zato su starije žene iz porodice obavezno podsećale mladu udovicu: – “Ne zaboravi prag. Bez praga – tuga se ne zna gde će.”
Gde se običaj i dalje pamti
U selima zapadne i jugozapadne Srbije – Zlakusa, Kosjerić, Pilatovići, Sirogojno – običaj se i dalje praktikuje, makar simbolično. Neke žene samo zastanu bosa na pragu, neke samo spuste ruku na zemlju – ali svest o „čišćenju bola“ kroz prag još uvek živi.
Udovička tišina kao čin snage
Običaj “praga udovice” nije čin patnje – to je ženski način da tugu pretvori u snagu. Tiho, bez krika, bez sveće, bez rituala koji iko drugi mora da vidi.
To je trenutak u kojem žena ostaje sama sa sobom, priznaje da je ostala – ali i da mora dalje.
Jer u narodu se zna:
“Ko bosa pređe prag tuge, lakše će naći put u svetlost.”
Zašto se nož zakopavao ispod kolevke u Homolju: Običaj da se preseče „nevidljiva senka“ koja prati bebu
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
Čaj koji se ne pije: Zašto su žene u Negotinu kuvale „čaj za kuću“ i polivale ga po pragovima
U selima istočne Srbije, žene su jednom nedeljno kuvale čaj od bosiljka, nane i koprive – ne za piće, već za kuću. Tim čajem su prskale ćoškove i pragove, verujući da tako čiste dom od uroka, bolesti i teških reči.
Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
Zašto se u Pčinji voda ostavlja pored vrata kad neko ima noćne more: Tihi ritual protiv „senke sna“
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
Komentari(0)