“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža

Kiza R

18:00

Kultura 0

U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.

udovica
Shutterstock

U narodu se oduvek znalo: smrt ne ulazi samo u grob, već ostaje u kući, na stvarima, na pragu. U selima oko Užica, Požege i Prijepolja, vekovima se poštovao običaj poznat kao „prag udovice“. Kada žena ostane bez muža, prvi izlazak iz kuće – najčešće dan posle sahrane – obavljala je bosa, ćutke i s molitvom u srcu, jer se verovalo da time skida žalost sa sebe i ne prenosi je na decu i dom.

Prag kao granica svetova

Prag kuće je u srpskoj tradiciji višeslojni simbol:

  • granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta,
  • mesto gde se duše zadržavaju pre odlaska,
  • tačka u kojoj ostaje ono što je neizgovoreno.

Zato se nikada nije gazio prag bez poštovanja, nije se sedelo na njemu, niti se razgovaralo naglas. A kada neko umre – prag postaje mesto gde žalost ostaje da čeka.

Kako izgleda običaj “praga udovice”

Dan nakon sahrane, žena:

  • izlazi iz kuće bosa, najčešće ujutru,
  • ne nosi ništa u rukama,
  • ne okreće se,
  • ne govori ni reč.

Prelazi prag levom nogom, a na desnu nogu vezuje tanak crveni konac – da je „duh tuge ne povuče natrag“. Taj konac se skida tek nakon 40 dana.

U nekim selima, uz prag se ostavi:

  • kap rakije,
  • parče hleba,
  • ili grančica zdravca – za dušu umrlog.

Zašto bosa?

Bosonogost u ovom običaju ima pročišćavajuću simboliku:

  • kontakt sa zemljom – kao povratak realnosti,
  • znak skrušenosti i pokornosti,
  • ali i akt odbacivanja tuge koju je pokojnik ostavio.
  • Bosa noga na zemlji, verovalo se, izvlači iz tela ono što je nepotrebno – suze, misli, slabost.
  • Žena koja ne pređe prag pravilno – nosi žalost godinama
  • Ako žena zaboravi da ide bosa, ili pređe prag sa pogrešnim rečima, verovalo se da će:
  • ostati „zavezana“ u prošlosti,
  • imati „tešku kuću“,
  • ili neće moći da „povuče decu napred“.

Zato su starije žene iz porodice obavezno podsećale mladu udovicu: – “Ne zaboravi prag. Bez praga – tuga se ne zna gde će.”

Gde se običaj i dalje pamti

U selima zapadne i jugozapadne Srbije – Zlakusa, Kosjerić, Pilatovići, Sirogojno – običaj se i dalje praktikuje, makar simbolično. Neke žene samo zastanu bosa na pragu, neke samo spuste ruku na zemlju – ali svest o „čišćenju bola“ kroz prag još uvek živi.

Udovička tišina kao čin snage

Običaj “praga udovice” nije čin patnje – to je ženski način da tugu pretvori u snagu. Tiho, bez krika, bez sveće, bez rituala koji iko drugi mora da vidi.

To je trenutak u kojem žena ostaje sama sa sobom, priznaje da je ostala – ali i da mora dalje.

Jer u narodu se zna:
“Ko bosa pređe prag tuge, lakše će naći put u svetlost.”

POVEZANE VESTI
Tagovi:
udovica smrt muža

Komentari(0)

Loading