Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
U epskim pesmama, narodnim verovanjima i zapisima koje je sačuvao Veselin Čajkanović, konj zauzima posebno mesto među životinjama. Nije to obična stoka, niti samo pomoćnik ratnika. Konj je imao dušu. Imao je dar da vidi, oseti i predskaže. Zato se nije prodavao lako, nije se ubijao iz hira i nikada se nije zadirkivao – jer se verovalo da zna više nego što sme da kaže.
Konj – produžetak čovekove duše
U mnogim srpskim narodnim pesmama, junak bez konja nije junak. Njegov konj nije samo prevozno sredstvo, već saučesnik, svedok, prijatelj i ispovednik. Govorio je samo kad treba. Osećao je opasnost pre nego što se pojavi. U pesmama se konj često „javi“ kada gospodar padne, ne jede, ne pije, čeka ispred crkve, ćuti ispred groba.
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Verovalo se da konj:
- oseća smrt pre nego što dođe,
- neće stati na mesto gde je neko umro,
- neće da pije vodu iz bunara „gde se duša ogleda“.
Konj i smrt – vodič preko granice
U predanjima iz centralne i istočne Srbije, prisutna je ideja da dušu umrlog ponekad ne nosi anđeo – već konj.
U nekim selima se i danas može čuti:
„Doveo ga konj kad je došlo vreme.“
ili
„Otišao je kao da ga je konj odveo.”
Zato su stari ljudi verovali da ako konj pobegne iz štale bez razloga – nekom u kući se sprema kraj.
Posebni običaji oko konja
Mladom konju se nikada ne daje ime pre nego što se pokaže u boju ili na putu – ime mu “dolazi iz iskustva”.
Kada konj ugine, nije se nikada zakopavao kao obična životinja – često se spaljivao ili ostavljao na visini, da „duša ide gore“.
Na konju se ne psuje – verovalo se da on to „pamti“ i da se uvreda vraća.
U nekim krajevima, naročito oko Gornje Resave i Peštera, konju se na Đurđevdan pletu crvene vunene kićanke – da se ne urekne, jer je “u njemu oko koje vidi kad mi ne gledamo”.
Konj i bojište: brat po krvi
U epskoj tradiciji, posebno onoj vezanoj za kosovsku mitologiju, konj je nerazdvojan od junaka. Milošev konj, Jugovićev konj, Markov Šarac – nisu slučajnost.
U nekim verzijama narodnih predanja, kada junak gine, konj ostaje da čuva telo dok ga neko ne pronađe. Neretko – ne jede, ne pije, ugine na istom mestu, jer „neće bez njega“.
U Pešterskim selima, žene su znale reći: “Kad konj ne diše, a telo još nije ohlađeno – zna se, čeka ga.”
Zašto se konj ne prodaje olako
U narodnoj etici, konj se ne prodaje tek tako. Ako je dugo služio, ako je bio na ratovima, ako je preživeo s gospodarom – prodaja bi značila izdaju veze.
Kaže se: – „Ko proda konja koji ga je spasio – sam će dočekati dan bez glasa.”
U pojedinim slučajevima, konju se pre smrti šapuće „hvala“ u uvo, a deca se uče da ga pomiluju preko čela, „da se zna da nije zaboravljen“.
Konj danas – tiha senka slavne prošlosti
Danas konji retko imaju dušu u očima onih koji ih gledaju – sve je manje onih koji ih osećaju kao nekada. Ali ipak, u selima, na planinama, po salašima – i dalje poneki stari konj, sa sedim dlakama oko očiju, čeka tiho da ga neko pogleda s poštovanjem.
Možda više ne vodi duše preko mostova, ali još uvek može da podseti kako se poštovala snaga bez reči i vernost bez obaveze.
DA LI SE PRAVILNO KRSTITE PRED IKONOM U CRKVI: Veroučiteljica pokazala kako pravoslavci trebaju da to čine I OTKLONILA NEDOUMICE!
Ne idemo svi u crkvu redovno, to je tačno. Neko nikada iako se izjašnjava kao pravoslavac, neko tek ponekad svrati, neko je tamo o svakom većem prazniku, neko i češće mnogo...
Rahela Ferari – glumica koja je bežala od Gestapoa i preko noći osedela
Kada se spomene ime Rahele Ferari, pred očima oživljavaju likovi baka, majki, komšinica, ali i ozbiljnih žena koje su obeležile pozorište i film. Njena karijera trajala je više od pola veka, a iza sebe je ostavila trag u preko 90 filmskih i televizijskih ostvarenja. Ali, njen život bio je mnogo dramatičniji od uloga koje je igrala.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Komentari(0)