Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju

Kiza R

16:00

Kultura 0

U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.

konji
rina

U epskim pesmama, narodnim verovanjima i zapisima koje je sačuvao Veselin Čajkanović, konj zauzima posebno mesto među životinjama. Nije to obična stoka, niti samo pomoćnik ratnika. Konj je imao dušu. Imao je dar da vidi, oseti i predskaže. Zato se nije prodavao lako, nije se ubijao iz hira i nikada se nije zadirkivao – jer se verovalo da zna više nego što sme da kaže.

Konj – produžetak čovekove duše

U mnogim srpskim narodnim pesmama, junak bez konja nije junak. Njegov konj nije samo prevozno sredstvo, već saučesnik, svedok, prijatelj i ispovednik. Govorio je samo kad treba. Osećao je opasnost pre nego što se pojavi. U pesmama se konj često „javi“ kada gospodar padne, ne jede, ne pije, čeka ispred crkve, ćuti ispred groba.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Verovalo se da konj:

  • oseća smrt pre nego što dođe,
  • neće stati na mesto gde je neko umro,
  • neće da pije vodu iz bunara „gde se duša ogleda“.

Konj i smrt – vodič preko granice

U predanjima iz centralne i istočne Srbije, prisutna je ideja da dušu umrlog ponekad ne nosi anđeo – već konj.
U nekim selima se i danas može čuti:
„Doveo ga konj kad je došlo vreme.“
ili
„Otišao je kao da ga je konj odveo.”

Zato su stari ljudi verovali da ako konj pobegne iz štale bez razloga – nekom u kući se sprema kraj.

Posebni običaji oko konja

Mladom konju se nikada ne daje ime pre nego što se pokaže u boju ili na putu – ime mu “dolazi iz iskustva”.

Kada konj ugine, nije se nikada zakopavao kao obična životinja – često se spaljivao ili ostavljao na visini, da „duša ide gore“.

Na konju se ne psuje – verovalo se da on to „pamti“ i da se uvreda vraća.

U nekim krajevima, naročito oko Gornje Resave i Peštera, konju se na Đurđevdan pletu crvene vunene kićanke – da se ne urekne, jer je “u njemu oko koje vidi kad mi ne gledamo”.

Konj i bojište: brat po krvi

U epskoj tradiciji, posebno onoj vezanoj za kosovsku mitologiju, konj je nerazdvojan od junaka. Milošev konj, Jugovićev konj, Markov Šarac – nisu slučajnost.
U nekim verzijama narodnih predanja, kada junak gine, konj ostaje da čuva telo dok ga neko ne pronađe. Neretko – ne jede, ne pije, ugine na istom mestu, jer „neće bez njega“.

U Pešterskim selima, žene su znale reći: “Kad konj ne diše, a telo još nije ohlađeno – zna se, čeka ga.”

Zašto se konj ne prodaje olako

U narodnoj etici, konj se ne prodaje tek tako. Ako je dugo služio, ako je bio na ratovima, ako je preživeo s gospodarom – prodaja bi značila izdaju veze.
Kaže se: – „Ko proda konja koji ga je spasio – sam će dočekati dan bez glasa.”

U pojedinim slučajevima, konju se pre smrti šapuće „hvala“ u uvo, a deca se uče da ga pomiluju preko čela, „da se zna da nije zaboravljen“.

Konj danas – tiha senka slavne prošlosti

Danas konji retko imaju dušu u očima onih koji ih gledaju – sve je manje onih koji ih osećaju kao nekada. Ali ipak, u selima, na planinama, po salašima – i dalje poneki stari konj, sa sedim dlakama oko očiju, čeka tiho da ga neko pogleda s poštovanjem.

Možda više ne vodi duše preko mostova, ali još uvek može da podseti kako se poštovala snaga bez reči i vernost bez obaveze.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
konj stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading