Gromovnik koji vozi vatrena kola – kako je pagansko božanstvo preživelo kao hrišćanski svetac
Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta, širom Srbije gromovi paraju nebo, a narod izbegava radove u polju, šumi i kući. “Ne valja dirati zemlju kad Sveti Ilija nosi vatru”, kažu stariji. Ali ko je zapravo Sveti Ilija? Prema tumačenju Veselina Čajkanovića, ovaj svetac je naslednik starog slovenskog boga Peruna – gromovnika i zaštitnika ratnika, čija se moć i dalje oseća u narodnoj svesti.
Ko je bio Perun – bog groma i nebeske pravde
Kod starih Slovena, Perun je bio najviši bog – gospodar groma, munje i neba. Njegova borba sa zmijolikim demonom Velesom, gospodarom podzemlja i stoke, simbolizovala je večnu borbu dobra i zla, neba i zemlje. Kada bi munja udarila, narod je verovao da je Perun pogodio demona koji se krio u drvetu, staji ili vodi.
Možda vas zanima:
Ne zatvaraj vrata odmah: Zašto se soba u kojoj je neko umro ostavljala otvorena sedam dana
Drevni običaj otvaranja prostora za dušu – da ne ostane zarobljena među zidovima
Kad crkveno zvono zazvoni samo: Narodni strah od nevidljivog gosta
U srpskoj tradiciji, neobjašnjivo zvonjenje označava smrt, opomenu ili dolazak duše
Hrišćanstvo preimenovalo – ali nije zaboravilo
Dolaskom hrišćanstva, bog Perun nije nestao. Crkva je njegov lik prenela u novog sveca – Svetog Iliju. Umesto sekire i munje, Ilija sada vozi vatrena kola i kažnjava grešnike gromom. I dalje se, kao i kod Peruna, veruje da je grom “pravda s neba”. Na dan Svetog Ilije, strogo se poštuje zabrana rada – kao ostatak drevnog straha od božanske kazne.
Narodna praksa: bežanje od groma i skrivanje ispod ikone
U selima se i dalje može čuti da ne valja držati metalne predmete ili ogledala na otvorenom kada grmi. U nekim krajevima, veruje se da treba pokriti ogledala platnom ili prekrstiti vrata kuće da “grom ne uđe”. Sve to potiče iz paganskog straha od Perunove sile.
Grom kao božanski znak
Za razliku od modernog viđenja groma kao meteorološke pojave, u narodnoj religiji on je ostao znak – upozorenje, kazna, ponekad čak i blagoslov ako pogodi “zlo mesto”. Tako Sveti Ilija i danas putuje nebom, a staro božanstvo Perun živi – pod novim imenom, ali sa starom snagom.
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Šuma koja peva pred nevreme: Drevno verovanje da drveće šapatom upozorava na promenu sudbine
U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
Komentari(0)