Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
U zabačenim selima Pčinje, gde se život i vera prepliću bez mnogo reči, žene su vekovima nalazile način da se obrate višem – ne pismom, ne knjigom, već iglom. Njihove molitve nisu bile u knjigama, već na ivicama peškira, kecelja i jastučnica, ispisane vezom, skrivenim slovima i znakovima koje su samo one razumele. Vezeni molitvenici su bili diskretni, tihi vapaji – utkane rečenice koje nisu bile za tuđe oči.
Kad ruka govori, a usta ćute
U vreme kada mnoge žene nisu znale da pišu, a emocije i želje su bile stvari koje se ne izgovaraju glasno, vez je bio njihov jezik. Nije služio samo za ukrašavanje, već i za prenošenje unutrašnjih osećanja i poruka – Bogu, sebi, nerođenoj deci, pokojnicima, pa i voljenima.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kuća bez ogledala: Zašto su se u valjevskom kraju ogledala pokrivala 40 dana posle smrti
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kuća bez ogledala: Zašto su se u valjevskom kraju ogledala pokrivala 40 dana posle smrti
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kuća bez ogledala: Zašto su se u valjevskom kraju ogledala pokrivala 40 dana posle smrti
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
U selima kao što su Trgovište, Radovnica, Donja Šušaja i Crnovce, žene su vezle:
– “Sačuvaj mi sina dok mene više ne bude.”
– “Kud ti ideš, nek i moje srce.”
– “Ispod ove jastučnice spava sve što sam prećutala.”
Šta su bile “molitve u vezu”?
Najčešće su se vezivale:
- Početna slova molitve (Oče naš, Bogorodice Djevo…)
- Lične poruke: imena umrlih, voljenih, dece
- Zaveti: “ako mi ozdravi, daću…”
- Znakovi: krstovi, oka, zvezde, cvet zdravca
Vez se obično radio uveče, tiho, bez publike, i nije se pokazivao. Neke žene su svoje “molitvenike” čuvale pod jastukom, druge ih ušivale s unutrašnje strane odeće.
Za koga se vezlo?
- Za dete koje se razbolelo
- Za muža na frontu ili na radu u inostranstvu
- Za ženu koja ne može da zatrudni
- Za sebe – kad više ne znaš kome da se obratiš
Vezene molitve su bile lične, intimne, neretko jedini oblik pismenosti koju su žene imale, i zato dragocene.
Poseban vez za posebne dane
U nekim selima postojalo je pravilo da se “molitveni vez” ne radi kad god, već samo na velike praznike – Sveti Arhangel, Đurđevdan, Velika Gospojina. Verovalo se da tada molitva “ide brže” i “jače se primi”.
U nekim porodicama, žene su vezle isti motiv svake godine, poput godišnjeg zaveta. Ti radovi su se čuvali u kutijama uz ikone.
Gde se još pamti ovaj običaj?
Danas, samo nekoliko baka u Pčinji i okolnim selima još uvek zna da prepozna šta znače određene šare i rečenice. U većini domaćinstava, ti molitvenici su sakriveni među starim peškirima i jastučnicama, bez svesti o tome koliko su važni.
Etno-kuće u Trgovištu i Vranju ponekad izlažu ovakve predmete, ali bez objašnjenja poruka koje su u njima vezene.
Molitva koja se ne izgovara – već ušije
Vezeni molitvenici iz Pčinje nisu za vitrine, niti za publikacije. Oni su živa svedočanstva duše jednog naroda, koji je znao da ćutanje može biti glasno, da bol može da se nosi u koncu, i da ljubav može da se ispiše – iglom.
Možda ih ne umemo više čitati, ali možemo ih naučiti poštovati. Jer nekada je cela vera jedne žene stala u jedan red na kecelji.
9 najčudnijih srpskih običaja: Veruje se da se jedan ni za živu glavu ne sme prekršiti, inače...
Izdvajamo 9 najčudnijih srpskih običaja koja su duboko ukorenjena.
Zmija čuvarica: Kako su Srbi vekovima živeli sa zmijom u zidu i zašto se verovalo da ona čuva kuću
U mnogim krajevima Srbije zmija nije bila samo životinja, već svetinja. Ako se nastani uz temelj kuće – ne dira se, ne tera, ne ubija. Verovalo se da je to duh pretka koji čuva dom od bolesti, uroka i propasti.
Kult lobanje u staroj srpskoj religiji: Zašto se verovalo da duša ostaje u glavi, a ne u srcu
U narodnom predanju Srba, glava nije bila samo telesni deo, već svetinja. Verovalo se da duša ne silazi u grudi, već ostaje iza čela – i zato se lobanja poštovala, čuvala, a ponekad i zakopavala odvojeno.
Zaboravljena božanstva Srba: Kako su Dan, Noć i Mesec nekada bili sile kojima se pevalo, molilo i strahovalo
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
Zaboravljene svete biljke kod Srba: Koji cvet “čuje molitvu” i zašto se dren nije sadio u zlo doba
U narodnom verovanju Srba, biljke nisu bile samo ukras ni lek – već živa bića s dušom. Neke su imale moć da prenesu molitvu, druge da čuvaju kuću, a treće da “zatvore” bolest. Najpoštovanije među njima bile su dren, zdravac, bosiljak i pelin.
Komentari(0)