Vezeni molitvenik: Kako su žene u Pčinji “pisale” svoje molitve iglom umesto perom

Kiza R

18:00

Kultura 0

Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.

vez
Shutterstock

U zabačenim selima Pčinje, gde se život i vera prepliću bez mnogo reči, žene su vekovima nalazile način da se obrate višem – ne pismom, ne knjigom, već iglom. Njihove molitve nisu bile u knjigama, već na ivicama peškira, kecelja i jastučnica, ispisane vezom, skrivenim slovima i znakovima koje su samo one razumele. Vezeni molitvenici su bili diskretni, tihi vapaji – utkane rečenice koje nisu bile za tuđe oči.

Kad ruka govori, a usta ćute

U vreme kada mnoge žene nisu znale da pišu, a emocije i želje su bile stvari koje se ne izgovaraju glasno, vez je bio njihov jezik. Nije služio samo za ukrašavanje, već i za prenošenje unutrašnjih osećanja i poruka – Bogu, sebi, nerođenoj deci, pokojnicima, pa i voljenima.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

U selima kao što su Trgovište, Radovnica, Donja Šušaja i Crnovce, žene su vezle:
– “Sačuvaj mi sina dok mene više ne bude.”
– “Kud ti ideš, nek i moje srce.”
– “Ispod ove jastučnice spava sve što sam prećutala.”

Šta su bile “molitve u vezu”?

Najčešće su se vezivale:

  • Početna slova molitve (Oče naš, Bogorodice Djevo…)
  • Lične poruke: imena umrlih, voljenih, dece
  • Zaveti: “ako mi ozdravi, daću…”
  • Znakovi: krstovi, oka, zvezde, cvet zdravca

Vez se obično radio uveče, tiho, bez publike, i nije se pokazivao. Neke žene su svoje “molitvenike” čuvale pod jastukom, druge ih ušivale s unutrašnje strane odeće.

Za koga se vezlo?

  • Za dete koje se razbolelo
  • Za muža na frontu ili na radu u inostranstvu
  • Za ženu koja ne može da zatrudni
  • Za sebe – kad više ne znaš kome da se obratiš

Vezene molitve su bile lične, intimne, neretko jedini oblik pismenosti koju su žene imale, i zato dragocene.

Poseban vez za posebne dane

U nekim selima postojalo je pravilo da se “molitveni vez” ne radi kad god, već samo na velike praznike – Sveti Arhangel, Đurđevdan, Velika Gospojina. Verovalo se da tada molitva “ide brže” i “jače se primi”.

U nekim porodicama, žene su vezle isti motiv svake godine, poput godišnjeg zaveta. Ti radovi su se čuvali u kutijama uz ikone.

Gde se još pamti ovaj običaj?

Danas, samo nekoliko baka u Pčinji i okolnim selima još uvek zna da prepozna šta znače određene šare i rečenice. U većini domaćinstava, ti molitvenici su sakriveni među starim peškirima i jastučnicama, bez svesti o tome koliko su važni.

Etno-kuće u Trgovištu i Vranju ponekad izlažu ovakve predmete, ali bez objašnjenja poruka koje su u njima vezene.

Molitva koja se ne izgovara – već ušije

Vezeni molitvenici iz Pčinje nisu za vitrine, niti za publikacije. Oni su živa svedočanstva duše jednog naroda, koji je znao da ćutanje može biti glasno, da bol može da se nosi u koncu, i da ljubav može da se ispiše – iglom.

Možda ih ne umemo više čitati, ali možemo ih naučiti poštovati. Jer nekada je cela vera jedne žene stala u jedan red na kecelji.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
vezeni molitvenik stari srpski običaji molitvenik

Komentari(0)

Loading