Šifrovani vez u manastiru Ljubostinja: Tajna poruka skrivena u liturgijskom pojasu iz 18. veka

Kiza R

20:00

Kultura 0

U riznici ženskog manastira Ljubostinja čuva se pojas izvezen ćirilicom, za koji se veruje da krije poruku o skrivanju svetih relikvija tokom turskih progona.

Manastir Ljubostinja
Shutterstock

Manastir Ljubostinja, podignut krajem 14. veka kao utočište srpskih plemkinja, ne krije samo duhovni mir i umetničku lepotu. Među njegovim tkaninama i vezovima sačuvan je jedan neobičan liturgijski pojas iz 18. veka, na kojem se nalazi tekst ispisan u šifrovanoj ćirilici. Prema predanju koje se tiho prenosi među monahinjama, ovaj pojas je zapravo skrivena poruka o lokaciji svetih moštiju i knjiga, sakrivenih u vreme osmanskih represija.

Vez kao sredstvo tajne komunikacije

U vreme kada nije bilo sigurnih puteva, ni papira koji bi opstao, žene su poruke – čak i verske i političke – “pisale” iglom i koncem. U manastiru Ljubostinja, poznatom po ženskom sestrinstvu i rukotvorinama, tkanje i vezenje bili su više od zanata – bili su način čuvanja pamćenja.

Pojas koji je sačuvan u manastirskoj riznici datira iz druge polovine 18. veka i naizgled nosi običan tekst molitve. Međutim, kada se pažljivije pročita, vidi se da neki delovi rečenica ne pripadaju molitvenom jeziku, već sadrže neočekivane reči poput “pećina”, “zavoj”, “kamen” i “slovo”.

Šta piše na pojasu?

Tekst na pojasu, ispisan finim crvenim koncem na lanenom platnu, deluje isprekidano. Između redova koje slave Hrista i Bogorodicu, nalazi se deo koji u slobodnom prevodu glasi:

„...U pećini iza svetlog kamena, pod znakom slova, čuva se ono što gubi ko ne zna da ga traži...“

Zbog izostanka interpunkcije i arhaičnog jezika, tekst je teško tumačiti, ali sve češće se među istraživačima pominje mogućnost da je rečenica u stvari vodič do mesta na kojem su monahinje krile dragocenosti – relikvije, knjige, možda čak i novac za otkup hrišćana.

Predanje o ženskoj hrabrosti

Prema manastirskom predanju, za vreme jednog od turskih pohoda na ovaj kraj, monahinje Ljubostinje su bile primorane da zaštite crkveno blago, ali nisu imale gde da ga sakriju osim u okolini. Pošto nisu mogle da pišu, da ne bi izazvale sumnju, izvezle su u pojas “mapu” do skrovišta.

Veruje se da je samo igumanija znala kako se čita poruka, i da je ona dalje prenosila tajnu usmeno – dok jednog dana, poruka nije ostala, a ključ se izgubio.

Zaboravljen detalj iz manastira koji svi znaju po kneginji Milici

Ljubostinja je poznata kao zadužbina kneginje Milice, kao mesto gde su boravile žene slavnih srpskih vladara, ali malo ljudi zna da se ovde čuvaju i neki od najsloženijih vezova srpske sakralne umetnosti.

Pojas sa šifrovanim tekstom nikada nije bio izlagan javnosti, već se čuva u manastirskoj riznici, van očiju turista. Njegovo postojanje pominju pojedini etnografi, ali bez dublje analize – kao da je reč o “neprijatno živom” sećanju na doba kada su i molitve morale biti šifrovane.

Vezeni jezik prošlosti

Ovaj neobični pojas iz Ljubostinje svedoči o vremenu kada su žene bile čuvari ne samo ognjišta, već i duhovne, pa i političke bezbednosti naroda. Njihove igle nisu samo šile – one su zapisivale istoriju, kodirale nadu i čuvale svetinju.

Možda poruka nikada neće biti u potpunosti dešifrovana. Ali već sam njen postojanje govori dovoljno: da je i tišina žena u mantijama nekada bila glas koji je štitio veru – iglom, molitvom i mudrošću.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
manastir ljubostinja

Komentari(0)

Loading