Šifrovani vez u manastiru Ljubostinja: Tajna poruka skrivena u liturgijskom pojasu iz 18. veka
U riznici ženskog manastira Ljubostinja čuva se pojas izvezen ćirilicom, za koji se veruje da krije poruku o skrivanju svetih relikvija tokom turskih progona.
Manastir Ljubostinja, podignut krajem 14. veka kao utočište srpskih plemkinja, ne krije samo duhovni mir i umetničku lepotu. Među njegovim tkaninama i vezovima sačuvan je jedan neobičan liturgijski pojas iz 18. veka, na kojem se nalazi tekst ispisan u šifrovanoj ćirilici. Prema predanju koje se tiho prenosi među monahinjama, ovaj pojas je zapravo skrivena poruka o lokaciji svetih moštiju i knjiga, sakrivenih u vreme osmanskih represija.
Vez kao sredstvo tajne komunikacije
U vreme kada nije bilo sigurnih puteva, ni papira koji bi opstao, žene su poruke – čak i verske i političke – “pisale” iglom i koncem. U manastiru Ljubostinja, poznatom po ženskom sestrinstvu i rukotvorinama, tkanje i vezenje bili su više od zanata – bili su način čuvanja pamćenja.
Pojas koji je sačuvan u manastirskoj riznici datira iz druge polovine 18. veka i naizgled nosi običan tekst molitve. Međutim, kada se pažljivije pročita, vidi se da neki delovi rečenica ne pripadaju molitvenom jeziku, već sadrže neočekivane reči poput “pećina”, “zavoj”, “kamen” i “slovo”.
Šta piše na pojasu?
Tekst na pojasu, ispisan finim crvenim koncem na lanenom platnu, deluje isprekidano. Između redova koje slave Hrista i Bogorodicu, nalazi se deo koji u slobodnom prevodu glasi:
„...U pećini iza svetlog kamena, pod znakom slova, čuva se ono što gubi ko ne zna da ga traži...“
Zbog izostanka interpunkcije i arhaičnog jezika, tekst je teško tumačiti, ali sve češće se među istraživačima pominje mogućnost da je rečenica u stvari vodič do mesta na kojem su monahinje krile dragocenosti – relikvije, knjige, možda čak i novac za otkup hrišćana.
Predanje o ženskoj hrabrosti
Prema manastirskom predanju, za vreme jednog od turskih pohoda na ovaj kraj, monahinje Ljubostinje su bile primorane da zaštite crkveno blago, ali nisu imale gde da ga sakriju osim u okolini. Pošto nisu mogle da pišu, da ne bi izazvale sumnju, izvezle su u pojas “mapu” do skrovišta.
Veruje se da je samo igumanija znala kako se čita poruka, i da je ona dalje prenosila tajnu usmeno – dok jednog dana, poruka nije ostala, a ključ se izgubio.
Zaboravljen detalj iz manastira koji svi znaju po kneginji Milici
Ljubostinja je poznata kao zadužbina kneginje Milice, kao mesto gde su boravile žene slavnih srpskih vladara, ali malo ljudi zna da se ovde čuvaju i neki od najsloženijih vezova srpske sakralne umetnosti.
Pojas sa šifrovanim tekstom nikada nije bio izlagan javnosti, već se čuva u manastirskoj riznici, van očiju turista. Njegovo postojanje pominju pojedini etnografi, ali bez dublje analize – kao da je reč o “neprijatno živom” sećanju na doba kada su i molitve morale biti šifrovane.
Vezeni jezik prošlosti
Ovaj neobični pojas iz Ljubostinje svedoči o vremenu kada su žene bile čuvari ne samo ognjišta, već i duhovne, pa i političke bezbednosti naroda. Njihove igle nisu samo šile – one su zapisivale istoriju, kodirale nadu i čuvale svetinju.
Možda poruka nikada neće biti u potpunosti dešifrovana. Ali već sam njen postojanje govori dovoljno: da je i tišina žena u mantijama nekada bila glas koji je štitio veru – iglom, molitvom i mudrošću.
Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Pevanje pred vetar: Kako su pastiri sa Stare planine prizivali promenu vremena pesmom u zoru
Na grebenima iznad Kalne i Vrtovca, pastiri su u zoru pevali ka vetru – tiho, jednostavno, gotovo obredno. Verovalo se da pesma može da prizove sunce, odagna kišu ili umiri stado.
Zašto su žene u okolini Leskovca na dan Svete Petke stavljale so ispod jastuka: Običaj za dobijanje odgovora u snu
Verovalo se da, ako u noći uoči Svete Petke staviš šaku soli pod jastuk i postaviš pitanje u tišini, san će ti doneti odgovor. Tihi ritual koji se danas skoro zaboravio, nekada je bio važan čin introspekcije i nade.
Komentari(0)