Zaboravljena slava sela: Kako je izgledala Đurđevdanska noć u Šumadiji

Kiza R

19:00

Kultura 0

Đurđevdan nekada nije bio samo praznik – bio je prolećni početak, slava sela, miris sveže pokošene trave, pesma pod vedrim nebom i prve vatre koje su paljene da oteraju zimu i prizovu zdravlje.

Đurđevdan
Shutterstock

U Šumadiji, Đurđevdan je bio dan kada se selo budilo pre zore, kada su devojke plele vence od bilja, a mladi skakali preko vatre. Nije to bio običan praznik – to je bio trenutak u kojem se priroda i čovek ponovo spajaju, kroz igru, verovanja i mirise koji zauvek ostaju u sećanju. Danas, te slike blede, ali priče i dalje žive u starim kućama i tišini pred jutro.

Đurđevdanska zora – svetlost koja donosi zdravlje

Praznik Svetog Đorđa, koji se slavi 6. maja, označava kraj duge zime i početak prave prolećne sezone. U selima Šumadije – oko Topole, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca – ljudi su verovali da Đurđevdanska zora ima moć da donese zdravlje i sreću, ali samo ako je dočekaš budan.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Devojke su ustajale pre svitanja, išle do potoka da umiju lice u „prolećnoj vodi“, u kojoj su prethodno potopile cveće – đurđevak, mladi dren, jorgovan. Umivale su se uz reči: „Kako ova voda teče, tako da zdravlje na mene teče.“ Voda nije bila obična – bila je sveta, nova, iznikla iz zemlje koja je tek otvorila oči.

Venci, vatre i živa tradicija

Đurđevdan nije mogao da prođe bez venaca od bilja. Venci su se pleli od vrbovih grančica, koprive, zdravca i đurđevka. Kačili su se na kapije, štale, čak i na stoku – da zaštite kuću i domaćinstvo. Najlepši venac devojke su čuvale do sledećeg Đurđevdana.

Najveselije je bilo uveče – kada se palila đurđevdanska vatra. Mladi su skakali preko nje, pevajući, smejući se, verujući da vatra spaljuje bolesti, zlo i nesreću. Uz vatru se pekla jagnjetina, pila domaća rakija, svirala frula, a pesma se orila do kasno u noć.

Đurđevdanski običaji kroz oči jedne babe

„Bilo je to slavlje duše, ne stomaka“, kaže baka Rada iz sela Natalinci. „Znalo se – kad zaigra kolo pod jorgovanom, Đurđevdan je stigao. A kad se voda zatreperi u zoru – to znači da će godina biti rodna.“

Ona se seća kako su devojke krile koga vole stavljajući njegovu košulju pod jastuk te noći, verujući da će im u snu doći „Đurđevdanac“ – onaj pravi. „Nema toga više, al’ ja i dalje ustajem pre zore... ko zna, možda i dođe“, kaže kroz osmeh.

Praznik koji ne sme da nestane

Danas, Đurđevdan se sve ređe slavi na stari način. Ostale su liturgije, slava i porodična okupljanja, ali vatre više niko ne pali, a vence zamenjuju ukrasi iz marketa. Ipak, nešto se dešava svake godine – kad zora zasvetli 6. maja, vazduh miriše drugačije. Možda je to znak da nas tradicija i dalje čeka, da je živimo, a ne samo pamtimo.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Šumadija Đurđevdan srpski običaji

Komentari(0)

Loading