Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
U srcu srpske jeseni, kad sunce još uvek miluje livade, Miholjsko leto donosi tople dane i duh starih narodnih običaja – poslednju kosidbu i veselje pred dolazak zime
Od davnina, svako srpsko selo imalo je svog zaštitnika, a zavetina je bila trenutak kada se okupljalo celo mesto – u molitvi, pesmi i gostoprimstvu.
U srpskoj tradiciji trpeza je imala posebno mesto – okupljala je porodicu, gradila međuljudske odnose i nosila nepisana pravila ponašanja. Jedno od najvažnijih bilo je da domaćin nikada ne ustaje prvi. Ova jednostavna navika krila je duboku simboliku poštovanja, reda i časti, a u mnogim krajevima Srbije poštuje se i danas.
U svetu u kojem nije bilo pisanih znakova pored puta, narodna nošnja je govorila umesto reči. Boje, motivi i način nošenja delova odeće otkrivali su mnogo više nego što se danas pretpostavlja – odakle neko dolazi, da li je udata, koliko ima dece, pa čak i kakva mu je narav.
Nekada se nije išlo do česme samo zbog žeđi. Svaka česma u selima Srbije imala je ime, priču, i gotovo uvek — poštovanje koje je prevazilazilo svakodnevicu. U narodu, voda nije bila samo tečnost, već dar, znak, zavet ili lek.
Krstonoše su više od nosilaca ikona — one su čuvari običaja, predanja i zajedničke molitve. U mnogim selima Srbije, još uvek postoji nepokidana nit između naroda i svetih litija koje se vekovima obnavljaju, bez prekida.
Đurđevdan nekada nije bio samo praznik – bio je prolećni početak, slava sela, miris sveže pokošene trave, pesma pod vedrim nebom i prve vatre koje su paljene da oteraju zimu i prizovu zdravlje.
Kada dani postanu najduži, a sunce najjače, Srbi su kroz istoriju obeležavali dolazak leta posebnim običajima, koji su vremenom poprimili i hrišćanske elemente. Ovaj prvi letnji dan, poznat i kao Ivanjdan (7. jul), prepun je rituala koji prizivaju zdravlje, sreću i blagostanje.
Kako su nekada izgledale srpske svadbe, krsne slave i običaji preteča današnjih proslava?
Srpska pravoslavna crkva i vernici slave naredna praznike, Krstovdan, Bogojavljenje i Sveti Jovan. Postoje brojni običaji koji su vezani u našoj zemlji za ova tri datuma a jedan najrasprostranjeniji i najznačajniji je svakako veliko osvećenje vode koje se dešava na Krstovdan i Bogojavljenje u našim hramovima i crkvama.
Razbijanje čaše na venčanjima jedno je od najzanimljivijih i najživopisnijih običaja u srpskoj tradiciji. Iako se danas često shvata kao detalj koji unosi zabavu u svadbenu ceremoniju, ovaj običaj nosi duboko simboličko značenje ukorenjeno u istoriji i verovanjima srpskog naroda.
Rođenje deteta, a naročito muškog naslednika, vekovima je u srpskoj tradiciji bio povod za veliko slavlje.
U pojedinim selima u Srbiji postoji mnoštvo običaja koji se praktikuju kada se sahranjuju pokojnici. Jedan od njih mnogima nije poznat, ali za njega kažu da je možda čak i jedini koji znači porodici koja sahranjuje svog bližnjeg.
Postoji mnoštvo običaja koji su deo srpske tradicije. Vekovima su stari, a stranci ih obožavaju.
Mnogima će ovo narodno verovanje danas zvučati luckasto, ali upravo ono je praktikovano sa velikim razlogom u davna vremena.
Najšokantniji srpski običaj, bio je tokom sahrane neoženjenog muškarca. Tada bi majka morala da odriga kolo, a tu nije kraj.