SRPSKA MONA LIZA DVA VEKA JE STARIJA OD PRAVE! Ovde je i NAJLEPŠA FRESKA IZ 13. VEKA U CELOM SVETU - Uspenje Presvete Bogorodice!
Većina i ne zna da je najlepša freska 13. veka upravo Uspenje Presvete Bogorodice u Sopoćanima, koja je posvećena Velikoj Gospojini, velikom prazniku u Srba
Veličanstveni Sopoćani čuvaju i srpsku Mona Lizu - fresku Svetog Filipa, koja je nastala dva veka pre znamenite Da Vinčijeve slike. I ne samo to - preživeli carstva, vojske, pa i vekove bez krova i pod golim nebom, Sopoćani i dalje čvrsto stoje da nama i čitavom svetu svedoče ko smo i šta smo, da nadvisuju ondašnje i sadašnje, Istok i Zapad...
Na 18 kilometara od Novog Pazara, malo iznad sopota (izvora), koji izleči kralja Uroša I Nemanjića, u tišini brda i zelenila smestila se svetinja. Uroš Veliki, koji imaše rak grla, te ga zato u narodu i zvaše Hrapavi, verovatno nije ni slutio da će, gradeći manastir Bogu u zahvalnost što se tu izleči, na izvoru Raške, podići unikat na ponos svima nama.
Otkad Uroš podiže Crkvu Svete Trojice, a beše to oko 1265, koju su potonji Nemanjići dograđvali i još oslikavali, bilo je ovde živo. Sve do Velike seobe Srba iz 1690, kada narod i iz Raške oblasti pobeže preko Save i Dunava. Manastir je zapusteo, a Turci su prema crkvi imali neku milost - nisu dirali freske, ali jesu skinuli olovni pokrivač. Svodovi se urušiše, a sve do 1926. beše bez krova. I mimo toga Bog je sačuvao glavne freske, oštećene, ali dovoljno dobre da svedoče o ovom čudu.
Manastir je danas dom svega sedmorice monaha, predvođenih igumanom Teoktistom, a kroz hram nas provodi otac Zosim. Na ulazu, kako to i biva, portreti kraljevske porodice - Uroš sa sinom, potonjim kraljem Dragutinom, do njega kraljica Jelena (Anžujska) s njihovim mlađim sinom, kasnije kraljem Milutinom, pred Bogorodicom i Hristom na prestolu. Dragutinovo oko uništeno.
- Ovo se desilo tokom Drugog svetskog rata. Zloglasna Skenderbeg divizija, koja je i dosta pravoslavnog življa pobila, tada je manastir opljačkala i ubila monahinju Pelagiju - veli monah Zosim.
Tu je i grob Uroševe majke - čuvene Ane Dandolo, a nad njim freska Uspenje (smrt) kraljice Ane. Ona umre 1264, pa na osnovu ove freske se i datira izgradnja i oslikavanje hrama, jer je uništeno mesto gde je to pisalo. Na fresci je cela kraljevska porodica, pa i Uroševa kći, princeza Brnjača.
- Ostala je upamćena kao značajna ličnost, ali ne znamo zašto, nema istorijskih izvora. Naslikana je i u Gračanici, Pećkoj patrijaršiji i Dečanima. Granični prelaz Brnjak, inače, po njoj nosi naziv - priča otac Zosim. Ulazimo u centralni deo hrama. Najlepše od najlepšeg.
Kad je crkva sagrađena, pozadina svih fresaka bila je zlatna od listića iskovanih od novčića. A ispod zlata - srebro.
- Iskuju listiće od srebra, pa preko njih te zlatne, pa ih kovanjem spoje i povežu se putem elektriciteta. Srebro je, zbog specifičnih svojstava, omogućavalo da se zlato ispolira do izvesne mere. A po zlatu su bili iscrtani sitni kvadratići, koji su davali izgled mozaika, a sve to da, kad uđete u hram, nemate doživljaj da su freske na zidovima, nego u prostoru - objašnjava otac Zosim.
I tako, i u 13. veku je bila zastupljena specifična "3D tehnologija", što bi se danas reklo.
Ali vekovi pod golim nebom odneli su zlato, ostaše samo iskrice, pa kad je sunce, svetlucaju zidovi. Sad bi oblačno... A crnilo po zidovima je zapravo potamnelo srebro. I ovo ima samo još u Mileševi i u Gracu. Nigde više u Evropi. I, eto, zato su Sopoćani, prvi spomenik kulture iz Srbije na Uneskovoj listi, još od 1979.
- Figure su sa izraženom muskulaturom, ali, za razliku od antičke umetnosti, gde je akcenat na telu, ovde su prelepe odežde pastelnih boja. One nisu jarke, ne iritiraju ljudski vid, već daju umirujući, molitveni ton, a figure su blago savijene, što im daje duhovni elemenat. I telo i duh su u harmoniji, nijedna strana nije prenaglašena, ali ni degradirana - priča monah. A onda dolazi ona - kompozicija Bogorodičinog Uspenja. I zvanično najlepša freska 13. veka od Svetske izložbe 1961. u Parizu. Veličanstvena, kako je patrijarh Porfirije napisao na Instagramu, obznanjujući početak posta.
MOŠTI SVETIH KOZME I DAMJANA ISCELJUJU,
PORED NJIH PAROVI IZMOLJAVAJU POROD
U manastiru su i mošti svetih lekara Kozme i Damjana, ranohrišćanskih svetitelja. -
Kod njihovih moštiju je mnogo ljudi dobilo isceljenje, a naročito je mnogo bračnih parova koji nisu imali decu izmolilo porod. U ovom delu hrama su i freska Sv. Kozme i Damjana, ovde je uništeno lice i između njih je naslikan i Sv. Pantelejmon, koji je, takođe, jedan od svetih lekara. Ovo je vrlo interesantno jer su ova tri sveta lekara uvrštena u red apostola. Oko njih su sve apostoli kao najveći svetitelji, oni najbliži Hristu, a umetnik je u red apostola uvrstio i lekare, medicinske radnike. To nam govori da je u Uroševo vreme bio veoma razvijen kult, odnosno veliko poštovanje prema svetim lekarima - priča monah Zosim i veli da je vekovima 14. jula, na Dan Sv. Kozme i Damjana, ovde narodni sabor.
Obuhvata ceo zapadni zid naosa, izuzev najniže zone, gde su naslikani ktitori i sveti ratnici, i gde se vodio i "rat" za vlast, jer je Dragutin kasnije krečio, pa slikao sebe kao kralja, ali je prošao i teško pokajanje zbog greha prema ocu.
- Prelivanje kolorita je izvanredno i jedinstveno za Sopoćane. A tu je i dinamika pokreta, nema statike kao u nekim drugim stilovima. I taj pokret nije pokret nemira, razdraženosti, već molitveni, liturgijski. Prikazan je čin uspenja Bogorodice. U odeždama s krstovima su arhijereji, s kadionicama vrše opelo. Na odru je usnulo telo Djeve Marije, a levo i desno učenici i apostoli Hristove vere, koji vrše poslednji celiv. Iznad, u samom centru je Isus Hristos u zlatnoj haljini, okružen anđelima, koji su kao mladići s krilima i s upaljenim bakljama u rukama. Hristos u naručju drži Bogorodičinu dušu, naslikanu u obličiju bebe, što stavlja akcenat na njenu devstvenost i svetost - kazuje nam otac Zosim.
I ta freska gde Hristos drži malu Bogorodicu je inverzija uobičajene predstave gde ona drži maloga Hrista. I kao što je ona unela sina Božjeg u zemaljski svet, tako on sad uvodi svoju majku po telu u nebeski svet.
- Ličnosti koje još uvek pripadaju zemaljskom, materijalnom svetu naslikane su u toj normalnoj, linearnoj perspektivi, a oni koji su već u carstvu nebeskom, kao Bogorodičina duša ili anđeli, u inverznoj. Hristos je centar i duhovne i materijalne dimenzije postojanja i u njemu se, kao sinu Božjem i bogočoveku, ujedinjuju ljudski i anđeoski svet. On čini upravo da anđeli budu blizu i okrenuti ka nama - govori monah Zosim.
A onda dolaze oči - jedinstvene, sopoćanske, koje te prate neprestano. O njima mi je zborio i momak, musliman iz Novog Pazara, koga sretoh u Istanbulu.
- Taj pogled, te oči, nestvarno, da se naježiš. Uvek se divim kad odem u Sopoćane - posrami me što ovde nikad nisam bila.
Najbolje se vide na Svetom Dimitriju, koji je na takvom mestu da mu možeš prići sa svih strana. Pa kad ga obiđeš u gotovo punom krugu, ostaneš bez daha. Motri svaki tvoj korak. Ali dah potpuno oduzima on - apostol Sveti Filip.
Srpska Mona Liza, odnosno njena preteča.
- Na više mesta naslikane su te čudesne oči koje nas prate pogledom. Najočevidnije je kod Sv. Dimitrija, ali Sveti Filip je najznačajniji zbog lepote, s te umetničke strane, najlepše je lice ovde oslikano - veli otac Zosim. Tu je i sarkofag u kom je sahranjem Uroš I, a iznad ktitorska kompozicija - u naručju drži model sopoćanske crkve. Desno su Dragutin i Milutin, a levo, ispred, njegovi otac Stefan Prvovenčani i deda Stefan Nemanja. Obojica naslikani kao monasi.
- Umetnik je time kazao da je monaški čin veći od kraljevske titule. Sva trojica se drže za ruke, kao u kolu. A zapravo, otac uzima sina i privodi ga Hristu, do koga je prva Bogorodica. I to opet ima dublji smisao - naslednici su bili verni pretku, održali su tradiciju, veru, kulturu - sve što narodu daje identitet, jer čovek je bez identiteta kao lutka ili robot - priča monah Zosim.
Freske čini još vrednijim to što u svome vremenu nemaju pandan ni na Istoku, ni na Zapadu. Ko ih je oslikavao, kao što rekosmo, ne zna se. Istoričari umetnosti vele - Grci, ali monah Zosim kaže da fizionomija likova ne odgovara mediteraskom tipu čoveka, već dinarskom. Jedno je ipak sigurno - majstori su došli iz Carigrada.
A sami Sopoćani, po gradnji, spoj su istoka i zapada - romanika s elementima vizantijskog.
- I Nemanjići su to namerno radili da bi istakli svoju nezavisnost i različitost i od istoka i od zapada. I ove freske su iznad Istoka i Zapada, kao što je danas i Novak Đoković iznad Istoka i iznad Zapada - zaokružuje monah Zosim priču. Oblaci nestaše. Zasija sunce. I poneka iskrica po zidovima...
KONACI I REZIDENCIJA ZATRPANI ZEMLJOM DO 1973.
Manastir opasuju ruševine kompleksa, građenog od 13. do 17. veka. Sa severozapadne strane bili su konaci, pa i trpezarija, kuhinja i igumenarija, što bi trebalo uskoro i da bude obnovljeno, a na južnoj strani Uroš I je za sebe imao malu rezidenciju, pored koje je kasnije sagrađena i ona za raškog mitropolita.
Sve do 1973, kad su rađena arheološka iskopavanja, ovde se ništa nije dalo videti, zemlja je sve prekrivala.
OD UROŠA I, PREKO DUŠANA, DO UROŠA V
Spoljna priprata je iz kasnijeg doba i gradila ju je kraljica Jelena Anžujska, a u Dušanovo vreme je freskopisana, i to pre 1346, kada je proglašen carem, jer je ovde prikazan kao: "Veliki kralj Stefan, samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja".
Naslikani su kralj Dušan, kraljica Jelena i Uroš V. I tu se vidi taj vladarski niz - ktitor Sopoćana je Uroš I, a ovde imamo i Uroša V. Ovaj deo je i 300 godina bio bez krova, pa je vrlo malo fresaka sačuvano.
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Upletanje sudbine: Verovanje da žena „uzima svetlost“ kada plete pre zore
U srpskoj narodnoj tradiciji, žene koje ustaju pre svitanja i pletu, šiju ili tkaju, ne rade samo ručni rad. Verovalo se da one tada „hvataju prvu svetlost dana“ i mogu, kroz nit, da upletu mir, zdravlje ili odgovor na pitanje koje još nije izgovoreno.
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Drveće koje ne prima grom: Da li su sveta stabla bila božiji stubovi
U srpskoj narodnoj mitologiji, postoje stabla koja grom ne dira. Hrast, jasen i lipa smatrani su svetim, jer se verovalo da su „stubovi neba“ – mesta gde se zemlja dodiruje s božanskim. Veselin Čajkanović ovu simboliku povezuje sa starim indoevropskim kosmološkim predstavama.
Tihi bog Srba: Da li je srpski vrhovni bog bio onaj koji ne traži hram, već tišinu
Prema tumačenju Veselina Čajkanovića, Srbi su pre hrišćanstva verovali u vrhovnog boga koji nije imao ime, kip ni crkvu. Verovalo se da on ne traži molitvu – već istinu. Ne pojavljuje se – ali sve vidi.
Komentari(0)