Duboko u planinama Starog Vlaha, postoji selo gde gotovo svaki domaćin ume da svira gusle i peva epske pesme. Ova drevna veština prenosi se s kolena na koleno, a gusle su ovde više od instrumenta – one su simbol identiteta i čuvar istorije predaka. Kako je ovo selo postalo kolevka guslarske tradicije?
Gusle su vekovima bile glas naroda, prenoseći priče o junacima, bitkama i istoriji Srbije. Iako su danas ređa pojava u svakodnevnom životu, u jednom selu u Starom Vlahu ova tradicija i dalje živi u punom sjaju. Gotovo svaki stanovnik zna da zasvira i otpeva bar jednu epsku pesmu, a deca od malih nogu uče tajne ovog instrumenta. Kako je selo sačuvalo svoju guslarsku dušu u modernim vremenima i šta ga čini toliko posebnim?
Selo gde gusle ne umiru – čuvari epske tradicije
Smešteno u srcu Starog Vlaha, blizu granice sa Crnom Gorom, ovo selo je pravi biser srpske kulturne baštine. Za razliku od mnogih mesta gde su gusle vremenom pale u zaborav, ovde su one i dalje deo svakodnevice.
Stanovnici sela veruju da je guslarska pesma deo njihovog identiteta i da bez nje ne može da prođe nijedno veće okupljanje. Bilo da je u pitanju svadba, krštenje ili običan zimski večernji skup pored ognjišta, gusle su uvek prisutne.
„Moj deda je svirao, moj otac je svirao, ja sviram, i moj sin već zna nekoliko pesama“, priča jedan od meštana, ponosno pokazujući svoje ručno izrezbarene gusle.
Kako se uči sviranje gusala?
U ovom selu, guslarska veština prenosi se u porodicama, ali i kroz neformalne škole koje vode stariji majstori. Deca počinju da uče od malih nogu, prvo slušajući epske pesme, a zatim postepeno pokušavajući da ih izvedu uz pratnju gusala.
„Nije lako naučiti. Treba imati osećaj, ali i snagu u glasu. Guslarska pesma se ne peva tiho – ona treba da odjekuje, da prenese emociju i priču o junacima“, objašnjava jedan od najstarijih guslara u selu.
Foto: Fesjbuk/ Opština Obrenovac
Gusle kao sveto nasleđe – simbol otpora i ponosa
Ovo selo nije slučajno sačuvalo guslarsku tradiciju. Stanovnici veruju da su gusle više od muzičkog instrumenta – one su simbol otpora, slobode i ponosa.
U vremenima kada su Srbi bili pod tuđinskom vlašću, guslari su kroz pesme prenosili zabranjene priče o srpskim junacima i pobunama. Gusle su bile i neka vrsta „narodnog radija“ – preko njih su se širile vesti i istorijske priče.
Zato se i danas u ovom selu s velikim poštovanjem čuvaju stare gusle, često sa duborezima koje prikazuju istorijske motive – likove cara Lazara, Marka Kraljevića ili Svetog Save.
Takmičenja i sabori – gde se guslarska veština pokazuje u punom sjaju
Svake godine u ovom selu organizuju se guslarska takmičenja, na kojima se okupljaju guslari iz cele Srbije, ali i iz Crne Gore i Republike Srpske.
Na ovim saborima ne ocenjuje se samo tehnika sviranja, već i snaga glasa, emocija i način interpretacije epskih pesama. Neki takmičari pevaju stare pesme o Kosovskom boju, dok drugi stvaraju nove guslarske priče o savremenim junacima.
„Nije dovoljno samo znati pesmu – moraš je osetiti i preneti tu emociju na ljude koji slušaju“, kaže jedan od učesnika sabora.
Može li guslarska tradicija preživeti u modernim vremenima?
Iako su gusle nekada bile prisutne u svakom srpskom domaćinstvu, danas su postale retkost, naročito među mlađim generacijama. Međutim, u ovom selu tradicija i dalje živi, a sve više mladih pokazuje interesovanje za učenje guslarske pesme.
„Danas imamo telefone i internet, ali gusle su nešto što nikada ne može da se zameni. Kada zasviraš, osetiš duh predaka i znaš da si deo nečega većeg“, objašnjava mladi guslar koji je tek započeo svoj put.
Selo koje ne da da gusle utihnu
Dok u drugim delovima Srbije guslarska tradicija polako nestaje, u ovom selu ona i dalje živi, snažna kao nekada. Ovde se gusle ne čuvaju samo kao muzejski eksponat – one su deo svakodnevice, glas predaka i simbol nepokolebljivog srpskog duha.
Ako ikada poželite da doživite pravu guslarsku atmosferu, gde epska pesma odjekuje između planinskih vrhova, ovo selo je mesto koje morate posetiti.
Biljka koja „čuva san“: Tajno značenje zdravca u zaštiti od loših snova
Zdravac je u srpskoj tradiciji mnogo više od ukrasa za slavsku vodicu i svadbene vence. U narodnom verovanju, grančica zdravca pod jastukom štitila je od košmara, mesečarenja i glasova iz sna.
Šuma koja peva pred nevreme: Drevno verovanje da drveće šapatom upozorava na promenu sudbine
U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
Komentari(0)