Flora Sends rođena je u malom mestu Neder Popiton u Jorkširu 1876. godine. Bila je školovana, a pored toga u mladosti je učila da jaše, puca iz vatrenog oružja i vozi automobil. Imala je 38 godina kada je izbio Prvi svetski rat i odmah se prijavila za medicinsku sestru u britanskoj vojsci.
Tamo je je međutim sačekalo razočaranje. Odbijena je jer nije prošla potrebnu obuku, a rečeno joj je i da ima “mnogo obučenijih od nje”.
A onda je Flora čula da Srbiji treba pomoć…
Naš “brat” Flora
Bio je kraj 1914. i širom Evrope počeli su da se organizuju grupe medicinskih sestara i doktora da krenu put Srbije. Flora je u tome videla svoju šansu. Prijavila se i postala deo Anglo-američke jedinice koji je odmah krenuo ka Balkanu.
Sve do konačnog sloma Srbije u jesen 1915. i povlačenja preko Albanije Flora je radila kao medicinska sestra u ratnim bolnicama širom Srbije uključujući i Valjevo, “grad bolnicu” tokom strašne epidemije tifusa. Kratke boravke u Engleskoj koristila je za prikupljanje pomoći za Srbiju, pre svega medicinskog materijala.
A onda je stigla naredba o povlačenju. Flora je odbila naređenje da ode sa medicinskim osobljem u Solun. Umesto toga želela je da do kraja ostane sa vojskom. Jedini način za to bio je da se prijavi u redove vojske što je i učinila.
Jedino čega se Flora bojala bilo je da ne bude teret vojsci i kao takav im oteža povlačenje preko Albanije. Oficir srpske vojske Miloš Vasić rekao joj je da će biti upravo sutrotno jer će “njeno prisustvo ohrabriti vojnike jer ona za njih predstavlja celu Englesku“.
I tako je Flora postala deo Drugog pešadijskog puka i poziva Moravske divizije “Knjaz Mihailo”, u narodu mnogo poznatijeg kao Gvozdeni puk.
Flora u ratu
Flora je već imala 40 godina kada je prvi put iskusila pravi rat, ali - nije uzmakla! Pokazala se kao junak i postala je jedina žena oficir srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata. Odlikovana je sa sedam medalja.
Tokom 1916. bila je ranjena i tada je u bolnici nadomak Soluna upoznala još jednu srpsku heroinu - Milunku Savić. U svom dnevniku Flora je kasnije zapisala da ju je daleko mlađa “koleginica” oduševila svojim duhom i hrabrošću. Po njenim rečima, Milunka nije mogla da dočeka da se vrati na front, da je stalno ustajala iz kreveta i šetkala što je sestre dovodilo do nervnog sloma.
Kraj rata Flora Sends je dočekala sa činom kapetana.
“Naša Engleskinja”
Nakon rata Flora je rešila da se ne vraća u Englesku. Tome je verovatno doprinela i činjenica da je na frontu pronašla ljubav. Udala se za saborca - oficira Jurija Judeniča. Ovaj oficir je nakon revolucije u domovini rešio da ostane na Solunskom frontu i tu je sreo Floru.
Florin suprug preminuo je u septembu 1941. godine i nakon toga ratne dane ova bivša ratnica je uglavnom provodila u samovanju. Posle rata se vratila u domovinu gde je živela sve do smrti 1956. Bilo joj je 80. godina.
Ironično, njeni podvizi u Engleskoj su uglavnom zaboravljeni. U Srbiji je se pomalo i sećaju - RTS je 1997. o njenom životu snimio film pod nazivom “Naša Engleskinja”, a pre desetak godina je dobila i ulicu u Beogradu na opštini Savski venac.
(Istorijski zabavnik)
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
ŠTA JE "ŽIVA VATRA": Kako su Srbi nekada ritualno palili vatru bez šibica i zašto se verovalo da ima isceliteljsku moć?
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
NEOBIČAN OBIČAJ SA IVANJDANSKIM VENČIĆEM: Zašto su devojke venčić bacale baš na reku?
Na Ivanjdan, jedan od najlepših letnjih praznika, devojke širom Srbije pravile su posebne venčiće od lekovitog bilja, pa ih zatim puštale niz reku. Ovaj ritual nije bio tek igra – iza njega se krilo duboko verovanje u magičnu moć reke da otkrije budućnost, posebno onu ljubavnu.
KAD SE RODA NASTANI NA KROVU: Zašto su Srbi nekada verovali da ova ptica štiti kuću od požara?
Prisustvo rode na krovu srpske kuće bilo je mnogo više od lepog prizora – narod je čvrsto verovao da ova ptica donosi sreću, zdravlje i štiti dom od požara i drugih nesreća. Kako se ovaj običaj razvijao kroz vekove i zašto je opstao sve do danas?
Komentari(0)