ISPOVEST BOLESNOG SRBINA KOJI NIJE VEROVAO U BOGA: "Otišao sam na Ostrog i doživeo ČUDO, a onda sam napravio GREŠKU"
Čovek nije verovao u Boga, a onda je otišao na Ostrog i navodno doživeo čudo.
Jedna od mnogih koja se i danas prepričava je da se navodno svake godine do svoje smrti, uoči Lučindana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, mogao se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina.
Legenda kaže da je ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je bio u mogućnosti dolazio pod Ostrog da se pomoli Bogu, a dan uoči Svetog Luke nikada nije propuštao da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, prema legendi bio dobro poznati čovek i domaćin Petar Кoprivica.
Jedne godine uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: „Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donet kod ćivota Sv. Vasilija“. Oni koji su se tu našli zamoliše ga da podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija.
Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: „U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam ni u šta verovao. Odbacivao sam svaku veru u Boga. U neku moć sveca takođe nisam verovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismejavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju.
U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i više hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezverija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti.
Uzalud sam se mučio i trošio novac od lekara do lekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.
U toku ovih neizdrživih muka, često su mi govorili i savetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpeti, takve savete nisam prihvatao, jer u to nisam verovao.
No, pritešnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na taj sveti dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim.
Mladi jeromonah Boris Кažanegra (kasnije iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, uteši me rečima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto verovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu.
Sutradan, siđem u Donji manastir i ovde mi, pokaza rukom na crkvu, svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije.
Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vređam ime Božije i Njagovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uverio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje.
Кajao sam se sa suzama u očima što uvredih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj greh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri meseca. Živci su mi prosto goreli. Imao sam osećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od kolena. U tim neizrecivim mukama dočekah proleće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog.
To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Кako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to siđem u Donji manastir na sv. liturgiju, gde se i pričestih. Posle ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju.
Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živeo, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vreme.
Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Posle ove molitve ja se osetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na isceljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i telom.
Ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita ispovestt zbila se 1922. godine. Uvek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje isceljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju“ – završi priču o sebi čika Petar.
PRE JEDNOG VEKA: Srbija je imala najviše STOGODIŠNJAKA na svetu, a evo šta su tada pisali o nama!
Da li smo pre jednog veka držali svetski rekord u dugovečnosti? Srbija je 1915. smatrana zemljom stogodišnjaka.Ako je verovati tadašnjim američkim novinama, u Srbiji je pre jednog veka živelo 575 stanovnika starijih od 100 godina – tri i po puta više nego danas.
SRBI SU NA PROSTORU LUGANSKA I DONJECKA IMALI SVOJE DVE DRŽAVE Dva Jovana povela su Srbe u seobe, pa postali KRVNI NEPRIJATELJI!
Kriza u Ukrajini tema je koja interesuje ceo svet. Sve oči uprte su u poteze Rusije, NATO pakta, međunarodne zajednice, Ukrajine i svih ostalih bitnih političkih faktora u svetu.
Kad su kneza Mihaila iskasapili na Košutnjaku, on je došao da se uveri da je mrtav: Lovci na njegovu glavu spremili su odmazdu, a ceh je platio Karađorđev sin
Gotovo sva ubistva srpskih državnika povezuje jedna činjenica, a to je da su pred atentat kao po pravilu svi oni ostajali bez podrške velikih sila. Pošto nije bilo nijedne od tih najmoćnijih država koja bi ih zaštitila, oni bi bili prepušteni određenim činiocima unutar zemlje, koji su ionako želeli njihovo uklanjanje.
Rusi su neko vreme u Beogradu, ali na ovih 10 stvari nikako ne mogu da se naviknu: To ne postoji čak ni u Rusiji
Bez obzira koliko dugo žive u našoj zemlji, Rusi su i dalje šokirani zbog ovih 10 stvari!
Glava mu bila iskasapljena, njegovo krvavo odelo i danas se čuva: Za atentat na kneza Mihaila osuđen je i Karađorđev sin, a ovo su mu bile poslednje reči
Mnogima je bilo u interesu da Mihailo bude ubijen. Engleskoj koja je bila protiv samostalnosti Srbije, Austriji koja je u Srbiji videla prepreku ka širenju na Bosnu i Hercegovinu, kao i zbog saveza koji je Mihailo sklopio sa Mađarima neposredno pre atentata.
Komentari(0)