Izgradnja prvobitnog mosta završena je 1956. godine.
Na ideju proširenja došlo se zbog nepredviđene ekspanzije motornih vozila koja je krajem 70-tih dovela do totalnog zagušenja gradskih saobraćajnica.
Od februara do maja 1978. godine montirana je cela čelična konstrukcija.
Do tada, ovaj most, nezvanično nazivan “Savski” i “Zemunski”, a zvanično “Most kralja Aleksandra” do 1941. godine, i “Most bratstva i jedinstva” u vreme Titove Jugoslavije, bio je jedan i znatno manji. Novi je 1956. sagrađen na temeljima tog pređašnjeg, sasvim drugačijeg, koji je srušen eksplozivom u aprilu 1941.
Most je imao 49 čeličnih elemenata, a kompletiran je van Beograda i samo prenet i postavljen.
Prvobitni razmak između dve konstrukcije bio je 3, 5 m a na kraju su približene na svega 25 cm.
Danas je Brankov most posle mosta Gazela najfrekventniji most u Beogradu kada su konačno spojeni u "jedinstveni luk" iznad reke.
Po broju vozila “Gazela” je, naprimer, uvek bila ispred. Baš kao i Gazela, i most “Bratstva i jedinstva” je konstrukcijski bio remek delo domaće arhitekture, jer je Sava premošćena bez ijednog stuba podupirača u sredini, s obzirom da se most nalazi u zoni pristaništa gde je bilo neophodno obezbediti uslove za nesmetano manevrisanje brodova.
A još je bila poraznija činjenica da je u to vreme “Brankov” most bio i jedina drumska veza između Zapadne Evrope sa Istokom! Danas deluje neverovatno da se u jeku turističke sezone broj vozila utrostručio: evropski putnici i sve više gastarbajtera iz Nemačke na putu kući za Tursku i Grčku prolazilo je ovuda sve do puštanja Gazele u funkciju!
Glavni izvođač radova bila je “Mostogradnja”, dok je prilazne saobraćajnice radio “Beograd put”, a za asfaltiranje bio zadužen “Partizanski put”. Farbanje je radilo preduzeće “Jadran”.
Za izgradnju novog mosta utrošeno je 4.500 tona čelika i 600 tona asfalta, dok je za prilaze i deo konstrukcije potrošeno 6.000 kubika betona i 510 tona armature.
Otvaranje mosta 1. septembra 1978. uslovilo je izvesne izmene u saobraćaju u okolnim ulicama.
Glavni izvođač radova bila je “Mostogradnja”, dok je prilazne saobraćajnice radio “Beograd put”, a za asfaltiranje bio zadužen “Partizanski put”. Farbanje je radilo preduzeće “Jadran”.
U prvim danima bio je zabranjen saobraćaj za teretnjake i bicikliste. Važilo je i pravilo da se iz pravca Novog Beograda na Terazije stiže trakom na novom mostu, a ko je želeo da skrene u Gavrila Principa morao je da se prestroji desno još u ulici ispod SIV-a, jer je ovo skretanje bilo moguće samo iz trake na starom mostu.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu
BONUS VIDEO:
Komentari (0)