VELIKI POKLON JERUSALIMSKOG PATRIJARHA NAŠEM KRALJU Kako je ikona Tajne večeri došla u ruke drugog čoveka Trećeg Rajha
Ikona od sedefa „Tajna večera“, poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru Karađorđeviću, jedna je od mnogih dragocenosti ukradenih iz naše zemlje tokom Drugog svetskog rata, ali i jedna od retkih koje su vraćene.
Ovo neprocenjivo umetničko delo preneto je u Nemačku po nalogu Hermana Geringa, a zatim smeštena u njegovu vilu, gde je ostala do kraja rata. Na Oplenac je vraćena 1947, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, zaslugom agenata OZN – e, i tamo se i danas čuva.
Reljef „Tajna večera“ je izrađen početkom 20. veka kao ručni rad majstora čuvene radionice Salsa u istočnom Vitlejemu, iz grada Bejt Sahur, po ugledu na istoimenu Leonardovu sliku na zidu trpezarije crkve Santa Marija dela Gracija u Milanu.
Kralj Aleksandar ga je dobio 1924. od jerusalimskog patrijarha Damjana, koji je u našu zemlju poslao delegaciju da od kralja traži pomoć u zaštiti Svetog groba (do Oktobarske revolucije Sveti grob je bio pod pokroviteljstvom ruskog cara, da bi posle stradanja carske porodice Jerusalimska crkva postala jedna od najsiromašnijih u pravoslavlju).
Po Aleksandrovom naređenju „Tajna večera“ je kasnije preneta na Oplenac u riznicu Crkve Svetog Đorđa, poput drugih značajnih poklona koje je dobijao. Zanimljivo je da je jerusalimska delegacija prilikom svoje posete donela još jedan reljef sa istim motivom, ali manji od oplenačkog, za srpskog patrijarha Dimitrija, i ta ikona se danas nalazi u zgradi Patrijaršije SPC.
Reljef sa Oplenca, dimenzija 73,5 sa 67,5 centimetara, na kojem su svaki lik i predmet urađeni ponaosob, predstavlja izuzetnu retkost već i zbog neuobičajenog materijala od kojeg je izrađen – sedefa.
Geringu je „Tajna večera“ zapala za oko još 1934, kada je kao predvodnik nemačke delegacije, neposredno nakon sahrane kralja Aleksandra (na kraljev odar položio je srebrni venac sa natpisom: Svome nekadašnjem herojskom protivniku, u znak bola i žalosti, Vojska i Mornarica Nemačkog Rajha), posetio Oplenac i razgledao riznicu crkve. Među brojnim ikonama, oružjem i umetničkim delima, najduže se zadržao upravo pred ikonom od sedefa koja ga je toliko fascinirala da mu se oteo uzvik: „Čudesno!“
Nojhauzen je 3. maja 1941. poslao na Oplenac nekoliko veštaka za procenu umetničkih vrednosti, u pratnji vojnika. Odneli su 17 sanduka raznih dragocenosti porodice Karađorđević, među njima, na izričit Geringov zahtev, i „Tajnu večeru“.
Nojhauzen je ikonu i još neke dragocenosti poslao Geringu, deo zadržao za sebe, a onda 16 sanduka vratio preko Uprave kraljevskih dobara dvorskom kompleksu na Dedinju i jedan Narodnoj banci. Priča se da je Gering bio toliko zadovoljan što se dočepao „Večere“, da ostatak pošiljke nije ni pogledao. Ikonu je držao u svojoj vili Karinhal do kraja rata.
O tome kako je „Tajna večera“ vraćena na Oplenac, po izričitom zahtevu službi bezbednosti, nije sačinjen nikakav izveštaj. Sudeći po šturim izjavama neposrednih učesnika, ikonu je 1947. na Oplenac doneo Slobodan Krstić – Uča (kasnije sekretar UDBE, poznat i po tome što je učestvovao u hapšenju Draže Mihailovića), i to po nalogu Aleksandra Rankovića. Ali, da sve to baš i nije bilo legalno, vidi se i po tome što je sam Uča kasnije izjavio da je „Večeru“ vratio u Srbiju „preko naših švercera“ za 1.200 dinara, 350 dolara i „nešto malo drugih usluga“.
Komentari(0)