Karađorđe se zaljubio u nju, pa je oteo kad je imala 15 godina: Jelena jedva izbegla silovanje i ubila muževljevu ljubavnicu, a ovo joj je bila poslednja želja

Teodora Tojagić

15:00

Zanimljivosti 0

Jelena je opisana kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, i gostoljubiva domaćica. U njenoj kući služila se kafa s mlekom, što je u Srbiji bio vrhunac gospodstva.

karađorđe
ilustracija

Jelena Petrović bila je žena velikog vođe Prvog srpskog ustanka, Đorđa Petrovića Karađorđa i kroz njegove borbe nosila je teret imena moćnog muža i život provela u njegovoj senci. Bila je ključna za formiranje dinastije Karađorđević, koja je obeležila 19. i polovinu 20. veka u Srbiji i kasnije Jugoslaviji. Rođena u porodici koja je bila imućnija od Petrovića, Jelena je od samog početka bila predmet političkih igara, osvete, ali i ljubavi naroda koji je bio uz nju do smrti.  

Jelena se rodila kao Jelena Jovanović oko 1765. ili 1771. godine u selu Masloševo kod Kragujevca. Bila je ćerka jasenučkog obor-kneza Nikole Jovanovića i njegove supruge Bosiljke (prema drugim izvorima, majka joj se zvala Poleksija).

O Jeleninom životu se pre Prvog srpskog ustanka 1804. godine malo zna. Njeni roditelji su rano preminuli, a otac i dva brata poginuli su kao hajduci, pa se ona preselila kod tetke Bisenije u selo Jagnjilo kod Mladenovca.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Jelena se za Đorđa Petrovića udala 1785/6. godine, ali do ovog braka nije došlo lako. Njena porodica bila je bogatija od Petrovića, pa je Karađorđeva prosidba prošla neuspešno. Međutim, vođa Prvog srpskog ustanka bio je jako zaljubljen i nije odustajao, pa je odlučio je da je otme iz Jagnjila i odvede je u svoju kuću u Zagoricu. Da bi osigurao venčanje sa Jelenom, Karađorđe je spavao sa njom pa je devojka je morala da se uda za njega, inače bi bila osramoćena. Venčali su se u crkvi Svetog Preobraženja Hristovog u selu Gorovič kod Topole.

Turska vlast na prostoru Srbije bila je izuzetno surova. Jedan od vidova nasilja turske vlasti prema hrišćanima bilo je silovanje žena i insistiranje na pravu prve bračne noći. Takva sudbina je mogla da zadesi i lepu Jelenu. Na osnovu beleške Vuka Karadžića znamo da je zagorički čitluk-sahibija Mula Husein poslao Đorđa da mu kupi jarčeve. Koristeći njegovo odsustvo, došao mu je u kuću, i obratio se njegovoj majci Marici sa rečima:

– E, Marice! I ti se sačuva od mene i kćeri sačuva, ali snaju nećeš sačuvati.

Zatim joj je pružio jedan dukat i rekao: „Na, uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom".

Marica Petrović je odgovorila Turčina od dolaska te večeri rečima:

– Sačekaj da devojka prvo „omiriše svoje”, pa onda „tuđe cveće”.

Kada je Karađorđe saznao šta se dešavalo u toku njegovog odsustva, zgrabio je pušku da ubije Mula Huseina, ali ga je majka Marica odgovorila od toga „jer bi to samo porodici donelo ropstvo i propast” i ubedila da se čitava porodica skloni u Habzburšku monarhiju „pre nego što se zlo desi”.

Prema drugoj verziji, Karađorđe je spasao Nikolu Jovanovića i maloletnu Jelenu turske zasede jer je jedan od Turaka želeo lepu Nikolinu ćerku, pa se tako između njih rodila ljubav.

Beg u Srem, koji je tada pripadao Habzburškoj monarhiji, odigrao se ubrzo posle Vaskrsa 1786. godine. Besan Mula Husein je poslao poteru za Petrovićima u kojoj je učestvovao i stari svat sa Karađorđeve i Jelenine svadbe, izvesni Mijat iz Ivanče, koji se trudio da tražeći ih, u stvari sakrije tragove progonjenih.

Posle noćenja nadomak Beograda, pre samog prelaska granice, Karađorđev otac Petar je počeo da se premišlja, pa je odlučio da se vrati kući i čak pretio da će „zbeg odati Turcima”. Majka Marica je tada zaklela sina Đorđa da za njenu dušu ubije oca. Telo oca koga je sin „oborio iz puške” sahranjeno je u potoku i mnogo kasnije obeleženo jednim kamenom.

- Ovako mi je za oca sam Karađorđe više puta kazivao, pa ne samo meni no i drugim poznanicima - prisećao se kasnije Karađorđev saborac u svojim memoarima Gaja Pantelić.

Karađorđe se s porodicom privremeno naselio na posedu manastira Krušedol, gde je bio manastirski šumar, dok su Marica i Jelena muzle stoku. Tu je Jelena naučila da sprema „gospodska jela“, što ju je kasnije izdvojilo kao domaćicu u Topoli, kada je dočekivala važne ustaničke vojskovođe.

Usledili su Austrijsko-turski rat 1787. godine, u kom se Karađorđe borio protiv Turaka za šra dobija Zlatnu medalju i podoficirski čin. Borio se i kao hajduk u Kočinoj krajini, a Jelena je sve vreme bila uz srpskog vođu i svog domaćina.

Posle nekog vremena, vraćaju se u Šumadiju i trajno nastanjuju u Topoli. Tokom Prvog srpskog ustanka, koji je trajao od 1804. do 1813. godine, Jelena je sve vreme boravila u Topoli, gde je bila zaokupljena porodičnim brigama i svakodnevnim poslovima.

Jelena i Karađorđe su imali sedmoro dece: sina Simu koji je umro ubrzo po rođenju (1788), ćerke Savu (oko 1789 – 1847) udatu kasnije za vojvodu Antonija Pljakića, Saru ili Sarku (oko 1790 – 1855) (dok je porodica živela u Sremu), a po povratku u Srbiju dobili su ćerku Poleksiju (1791 – 1812), i Stamenku (1793 - 1875), i sinove Aleksu (1801 – 1830, umro u Kišinjevu) i Aleksandra (1806 – 1885), budućeg kneza Srbije tokom vladavine ustavobranitelja.

Jelena je opisana kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, i gostoljubiva domaćica. Ističe se da je ona ovakva bila po prirodi i iz ljubavi prema mužu, a ne iz straha od njega, što je u ono vreme bilo uobičajeno. U njenoj kući služila se kafa s mlekom, što je u Srbiji bio vrhunac gospodstva.

Đorđe Petrović nije bio veran svojoj ženi. Ne samo da je Jelena često bila sama, jer je on tokom ustanka protiv Turaka vreme provodio van kuće u borbi za slobodu, već je bila povređena i kao žena saznavši da je suprug vara.

Jedna Karađorđeva vanbračna avantura ostala je posebno poznata. Posle oslobođenja Beograda 8. Januara 1807. godine, Đorđe je za sebe „zadržao jednu Turkinju”. Reč je o izvesnoj Mariji iz Brusnice kod Gornjeg Milanovca, koja je neposredno pred ustanak dovedena u jedan beogradski turski harem. Da bi od Jelene prikrio ovu vezu, Karađorđe je Mariju obučenu u mušku odeću uvrstio u svoje bećare, vodio svuda sa sobom i u javnosti zvao imenom Marjan. Jelena je za to saznala i Karađorđevu ljubavnicu je po njenom nalogu sredinom 1808. godine dobro potplaćen ubio budući vojvoda Pavle Cukić. Vožd je Mariju oplakao, a počiniocu Cukiću je oprostio „na molbu supruge i saobraca”.

Godine 1813. dolazi do sloma Prvog srpskog ustanka. Početkom oktobra Karađorđe je sa porodicom preko Save prešao u Austrijsko carstvo u Zemun, a potom u Grac. Izbeglo je i desetine hiljada Srbe pod naletom Turaka koji su se svetili. Godine 1814. prelaze u Rusiju. Zbog sloma ustanka, pao je u depresiju, što se može videti i na portretu koji je naslikao Borikovski u Rusiji, na kome se u Đorđevim očima vidi velika tuga zbog tragičnih događaja koji su usledili. Čak je i jedan ruski pesnik zabeležio: „Njegove oči su pune nekakve tuge…”

Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817. godine u nameri da protiv Turaka podigne novi oružani ustanak. Međutim, glavnu reč u Srbiji je tada imao njegov kum Miloš Obrenović, koji je smatrao da nije vreme za novi ustanak i daje nalog za ubistvo Karađorđa. Ubijen je u noći između 25. i 26. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane. Njegova preparirana glava poslata je sultanu u Istanbul.

Jeleni je izgnanstvo u Rusiji teško padalo i od ruskog cara je uporno tražila da joj se dozvoli povratak u Srbiju. Uporedo, pisala je i novom vladaru Srbije Milošu Obrenoviću oslovljavajući ga sa "Svetleši Knjaže i Visokopočitajni kumo" i, odvojeno, njegovoj ženi Ljubici, moleći za dozvolu za povratak u Srbiju, računajući na njihovu dobru volju, pošto ih je Karađorđe venčao. Izgubila je pravo na Karađorđevu penziju i živela veoma teško, uglavnom od milostinje i prodaje porodičnog pokućstva. Penzija joj je vraćena tek 1822. godine.

Rusi su Jeleni i njenoj deci u dogovoru sa Milošem Obrenovićem tek 1831. godine dozvolili povratak, ali ih je Miloš zadržao u Poreču, današnjem Donjem Milanovcu, na Dunavu, gde su prešli iz Rumunije. Miloš je, navodno, bojeći se osvete za ubistvo Karađorđa, upravitelju Poreča Stefanu Stefanoviću Tenki naredio da se Jelena i njena deca, svi Karađorđevići, udave u Dunavu. Tenka je, međutim, Jelenu upozorio na ovo, pa se ona sa svojima vratila u Rusiju, gde je ostala još osam godina. U Srbiju je najzad uz pomoć Tome Vučića Perišića došla 1839. godine, kad je knez Miloš abdicirao i morao da beži iz zemlje, a na vlast došao njegov sin Mihailo Obrenović.

„Novine Srbske” zabeležile su povratak Karađorđevića u Beograd oktobra 1939. godine. Knez Mihailo je Jeleni dodelio penziju od 1500 talira godišnje, a njenog i Karađorđevog sina Aleksandra je, pod uticajem svoje majke Ljubice, uzeo za ađutanta. Jelena je često primala u posetu one koji su je poštovali i želeli da joj požele dobrodošlicu, a posećivala je i Topolu. Umrla je u dubokoj starosti 9. februara 1842. godine po novom kalendaru u Beogradu. Preminula je isto onako kako je živela, kao jedna tiha žena sa sela, bez ikakvih privilegija.

Jelenina poslednja želja bila je „bude sahranjena kraj voljenog Đorđa”, koji je počivao u Topoli. Opelo je, u tek izgrađenoj Sabornoj crkvi u Beogradu, obavio beogradski mitropolit Petar Jovanović, a pokojnicu je do Varoš-kapije ispratio knez Mihailo. Njeno telo je kneginja Ljubica po velikoj hladnoći otpratila na saonicama iz Beograda sve do Topole. Nije napuštala svoju kumu.
Na putu se narod okupljao kako bi odao počast Karađorđevoj udovici. Jelena Petrović je sahranjena u Topoli kraj svog supruga. Kako su novine pisale, ispratilo je na večni počinak „pola Šumadije”.

Voždovica Jelena nije doživela da vidi izbor sina Aleksandra za srpskog kneza 14. septembra 1842. godine. Njeni posmrtni ostaci su premešteni u porodični mauzolej Karađorđevića, kriptu Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, u aprilu 1912. godine, gde i danas počivaju.

Postoji samo jedna predstava lika Jelene Petrović po kojoj znamo kako je izgledala, ali već u dubokoj starosti. Reč je o portretu koji je uradio srpski slikar Uroš Knežević 1852. godine, naslikan prema ranijim radovima, a po narudžbini Jeleninog sina Aleksandra Karađorđevića. Slika svedoči o njoj kao starici s maramom, jakih crta lica sa kojih se nazire ponosno podnošenje svega što su joj nemirne godine kroz njen težak život donele.

(kurir)

POVEZANE VESTI
Tagovi:
karađorđe Jelena Petrović

Komentari(0)

Loading