MALI LJUDI U VELIKOM RATU Priče sa Cera koje ne smemo zaboraviti

M. M.

19:00

Zanimljivosti 0

Dosta ratnih priča se i danas prepričavaju, a ovo su dve manje poznate.

MALI LJUDI U VELIKOM RATU Priče sa Cera koje ne smemo zaboraviti
Shutterstock

 

Prvi svetski rat je u Srbiji ostavio puno ožiljaka. Uništena infrastruktura, kao i osiromašena država nije ništa u poređenju sa ogromnim ljudskim gubicima. Čitave generacije Srba su nestale u toku 4 mučeničke godine.

Ipak Veliki rat je pokazao koliko su Srbi žilavi i izdržljivi, pa čak i kada su nadjačani. Vaskrsnuće srpske vojske će se prepričavati još dugo godina, a male priče i ljudi će nažalost biti zaboravljeni.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Tekeriški peškir

Jedna priča sa Cera ipak ima uspomenu zbog koje će se prepričavati, a njeni akteri ipak neće biti zaboravljeni. Priča o peškiru je vezana za Prvi svetski rat i čuvenu Bitku na Ceru u avgustu 1914. godine. Kao jedan od učesnika bitke bio je i Mileta Milutinović iz sela Sedlara kod Svilajnca, kao vojnik Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije.

U toku noći 14/15. avgusta 1914. godine u toku borbe sa dosta brojnijom 21. austrougarskom Landver divizijom, bio je ranjen gelerom u obe noge. Teško ranjen, u povlačenju uspeo je da stigne do kuće Tihomira Stevanovića, koja je bila bez ukućana. Da bi se previo i spasao život, otvorio je sanduk sa devojačkom spremom i sa dva peškira previo noge.

Peškir je bio deo devojačke spreme Perside Perse Spajić iz Tekeriša, a nakon rata Mileta se raspitivao o sudbini porodice Spajić, a saznao je da je devojka iz čije je spreme bio peškir preminula od tuberkoloze.

Prilikom obeležavanja šezdesete godišnjice Cerske bitke, posetio je Tekeriš i poklonio peškir muzeju „Cerska bitka”, koji su ga predali mesnoj kancelariji, da bi u septembru 1975. godine se našao u Narodnom muzeju u Šapcu. Danas se peškir nalazi u stalnoj postavci muzeja.

Printscreen wikipedia

Vojnikova šantelija

Druga priča kojoj nažalost ime aktera nije zabeleženo je priča o vojnikovoj šanteliji. Priča o vojnikovoj breskvi počinje sredinom leta 1914. godine, u sred najveće neprijateljske ofanzive na planini Cer. U predahu između najžešćih borbi bezimeni cerski vojnik seo je na grudobran svoga rova da pojede breskvu koju mu je poklonila devojka. Zagrizao je, a onda ga zalutali metak pogodi, junak klonu i svali se u rov. Smrtni grč ukočio mu je vilice i celo tijelo, pa nepojedena breskva ostade u ustima. Saborci su ga tu i sahranili.

Posle nekoliko godina iz vojnikovog groba iznikla je mlada voćka koja je dugo godina bujala i bila rodna. Da je u pitanju drvo koje je izniklo iz groba jednog vojnika otkrio je domaćin na čijem se posedu drvo nalzilo, kada je hteo da je presadi.

Breskva je bujno cvetala svakog proleća i donosila dosta sočnih plodova. Meštani su je brali ali joj nikad niko nije kidao grane niti je lomio. Verovalo se da je dobro pojesti plod ove breskve – za pokoj duša svih poginulih srpskih vojnika na Ceru.

I tu nije kraj priče o breskvi, koja živi do danas.

Printscreen wikipedia

Komentari(0)

Loading