Gornji Milanovac - Jedno od svetih mesta koje je tokom svojih isposničkih dana pohodio Sveti Sava, prema narodnom verovanju bio je i Savinac kod Gornjeg Milanovca. Od davnina se veruje i da je izvor vode u samom srcu sela lekovit, pa mnogi tu dolaze po spas od raznih boljki.
Lepote Srbije/J.J.
- Veruje se da je u 13. veku Sveti Sava pohodio ovaj kraj. Kada je stigao u selo, prešavši reku Dičinu ostao je odušvljen prirodnim lepotama. Legenda kaže da se prilikom prelaska reke štapom oslonio na jedan kamen. Tu je nastala rupa u obliku ćupa iz kojeg je potekla lekovita voda, kažu u Muzeju rudničko-takovskog kraja.
Upravo ovde 1819. godine knez Miloš Obrenović podigao je svoju prvu zadužbinu, i to u spomen na kneginju Ljubicu.
Upoznat sa ovim verovanjem i velikom ljubavlju meštana prema Svetom Savi kog su smatrali za svog zaštitnika, Miloš Obrenović je upravo u blizini lekovitog izvora podigao crkvu.
- Posle sabora u Takovu, Miloš je pripremao dalje borbene planove i stao da se malo odmori upravo pored reke Dičine. Kako je bio slab i bolešljiv dali su mu malo lekovite vode, kojom se okrepio. Tada je rekao da ako pobede Turke u sledećem boju da će na tom mestu podići crkvu u znak zahvalnosti. To je i učinio.
Crkva svetog Save na Savincu pripada Eparhiji žičkoj, podignuta je 1819. godine i vodi se kao spomenik kulture u kategoriji kulturno dobro od velikog značaja. Ovde je sahranjena Mina - jedna od tri srpske slikarke 19. veka i kćerka čuvenog Srbina Vuka Karađžića.
- Vuk i Ana imali su trinaestoro dece od kojih su svi, osim Mine i Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti do 1852. godine. Mina je rodjena u Beču i odrasla u kući u koju su dolazile mnoge poznate ličnosti srpske kulture toga doba, prijatelji i saradnici njenog oca. U maju 1858. godine sa majkom i ocem, doputovala je brodom iz Beča u Zemun. U Beogradu je prešla u pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za siromašnog bratanca kneginje Ljubice, profesora književnosti na beogradskom Liceju Aleksu Vukomanovića, ispričao je istoričar Dragan Milojković.
Mina je bila izuzetno obrazovana devojka, a o njenom obrazovanju binuo se Jernej Kopitar. Osim nemačkog govoila je francuski, italijasnki, srpski i engleski jezik. Svom ocu je pomagala kao sekretar i pratila ga na putovanjima. Ipak, kroz život su je pratile brojne nesrećne okolnosti.
- Muž joj je umro posle samo godinu ipo dana braka, kada je njihov sin Janko imao svega tri meseca. Ona se kao samohrana majka sa sinom preselila u Beč. Posle nekog vremena umro joj je otac, a majka razbolela. Minin sin je umro 1878. goine u Rusiji, a ona je preminula 1894. godine i tako se ugasila Loza Vuka Karadžića, dodaje istoričar.
O državnom trošku njeno telo je iz Beča preneto je u Beograd i sahranjena je u grob njenog muža Alekse na Tašmajdanu. Početkom 20. veka njihove kosti zajedno sa sinovljevim su prenete u Savinac kod Gornjeg Milanovca gde su sahranjene u kripti porodične crkve Vukomanovića.
- Crkva u Savincu je grobna crkva porodice Vukomanović, iz koje je poticala kneginja Ljubica, a čiji je Aleksa bio član. U crkvi je sahranjen veliki broj članova porodica Obrenović i Vukomanović, Obren Martinović – otac vojvode Milana, petoro dece Jovana Obrenovića, braća kneginje LJubice. Juna 1905, na inicijativu Mileve Alimpić, iz Beograda su prenete kosti Mine Vukomanović Karadžić, njenog muža Alekse i sina Janka. Od 2009. godine crkva Svetog Save ima status manastira, kažu u Muzeju rudničko-takovskog kraja.
Meštani i dan danas veruju u lekovita svojstva Savine vode, ali i brojni turisti koji obilaze ovo mesto. Kažu da je najbolja za vid, ali i za kožna oboljenja. A, prelepi krajolik sa manastirom čini savršenu celinu i idealno je mesto za odmor.
Na padinama Ozrena, iznad Sokobanje, nalazi se kamen za koji narod veruje da čuva večnu ljubav. Ovaj tihi svedok prošlosti postao je mesto legende, simbol jedne od najromantičnijih priča iz srpske istorije.
U srcu istočne Srbije, na južnim obroncima Homoljskih planina i svega nekoliko kilometara od Žagubice, u blizini puta koji vodi ka manastiru Gornjak, izvire Krupajsko vrelo — jedno od najtajanstvenijih prirodnih čuda naše zemlje. Voda tirkizne boje izlazi iz krečnjačke pećine, mirna, hladna i duboka, a ispod površine krije se svet koji ni najsmeliji ronioci nisu do kraja upoznali.
Na istoku Srbije, daleko od turističkih ruta i signala mobilne mreže, nalazi se planinski vrh koji čak i vetar zaobilazi u tišini. Veliki Vetren, najviši vrh planine Tupižnice, nije poznat širokoj javnosti, ali među meštanima okolnih sela važi za posebno mesto — ono gde se čuju samo sećanja.
Na mestu gde je Dunav nekada mirno razlivao svoju vodu, nastalo je Srebrno jezero — letnja oaza istočne Srbije. Ne samo što pruža osveženje, već i priziva one koji traže spoj prirode, tišine i jednostavnog uživanja.
Od svih manastira na Fruškoj gori, Savinac je svakako najmisteriozniji. Za početak, niko zapravo danas sa sigurnošću ne zna gde se on nalazio. Ostaci hrama u Starim Ledincima, na severnoj strani Fruške gore, samo su jedna od mogućih lokacija koju, kao najverovatniju, navodi najveći broj istoričara i koju je, kao takvu, prihvatila i crkva.
Komentari(0)