„Kuće koliko te može pokriti, bašte koliko ti oko vidi.”
Od velikoga značaja je bio način života, istorijska događanja, verska pripadnost i nacionalni sastav stanovnika, kao i poveliki uticaj sa strane. Kako je izgledalo ono staro Užice pre srpskih ustanaka, danas je teško reći. Ali o Užicu koje se formiralo posle požara iz 1805. godine, kada su ovde živeli izmešani Srbi, Turci i Cigani, može se dosta reći – i o samoj varoši, ali i o samom tadašnjem stanovništvu. U manjim kasabama kuće su bile male i niske. Neki značajni prolaznici kroz Užice s početka devetnaestog veka rekoše: ”klima mu je bosanska, kao i sam grad”.
Pletare su se počele više praviti krajem 18. veka u užičkom kraju, zvane su i čatmare. I bogati seljaci nisu izbegavali da kuću ispletu od pruća i olepe je blatom. Krov im je bio od suvog luba, sena, slame ili krovine. Ove kuće su bile uglavnom sa jednom prostorijom. Posle ustanka se grade i sa dve prostorije u kojima se odvaja kuća od sobe.
vikipedija/Crkva brvnara
Kuća osaćanka – brvnara je najrasprostranjenija u celoj jugozapadnoj Srbiji, pa tako i u užičkom kraju. Najverovatnije zbog toga što je na ovom području bilo šume u izobilju i drveta podesnog za građu. Brvnare su većinom bile pokrivene šindrom, imalo ih je i pokrivenih slamom ili krovinom. To su bile pretežno male, jednodelne kuće, u kojima je su, posle ustanka, više soba postale običaj. Pod uticajem muslimana iz Bosne, u zapadnoj Srbiji se grade i zasebne kuće za goste, poznate kao konak, čardak. Već u vreme ustanka, u užičkom kraju poznati su bili majstori Osaćani iz Bosne. Oni će u 19. veku biti glavni majstori za podizanje kuća brvnara. I sam Karađorđe u februaru 1813. traži od užičkog vojvode Nikole Karamakovića i račanskog starešine Kara Marka Vasića, da upute majstore Osaćane u Topolu da podignu jedan objekat.
Možda vas zanima:
Umesto luksuznih hotela biraju - prikolice: Kampovanje na Zlatiboru sve popularnije, ovakav vid turizma obožavaju gosti iz Nemačke i Holandije
Planina Zlatibor poznata po velikom brojo zanimljivih sadržaja koji iz godine u godinu privače sve veći broj posetilaca, polako postaje prepoznatljiva i po svom Kampu koji takođe postaje sve popularniji i to mahom među turistima iz inostranstva. Ove godine zabeleženo je preko 10 odsto više posetilaca u odnosu na prethodnu godinu.
RAJ ZA ALERGIČNE Ova naša planina ima izuzetno nizak nivo alergena u vazduhu, nekim danima nije identifikovano čak ni jedno zrno
Alergije su danas gotovo neizbežna pojava – u urbanim sredinama i na nižim nadmorskim visinama koncentracija polena tokom sezone često dostiže visoke vrednosti, što izaziva tegobe kod mnogih.
Možda vas zanima:
Umesto luksuznih hotela biraju - prikolice: Kampovanje na Zlatiboru sve popularnije, ovakav vid turizma obožavaju gosti iz Nemačke i Holandije
Planina Zlatibor poznata po velikom brojo zanimljivih sadržaja koji iz godine u godinu privače sve veći broj posetilaca, polako postaje prepoznatljiva i po svom Kampu koji takođe postaje sve popularniji i to mahom među turistima iz inostranstva. Ove godine zabeleženo je preko 10 odsto više posetilaca u odnosu na prethodnu godinu.
RAJ ZA ALERGIČNE Ova naša planina ima izuzetno nizak nivo alergena u vazduhu, nekim danima nije identifikovano čak ni jedno zrno
Alergije su danas gotovo neizbežna pojava – u urbanim sredinama i na nižim nadmorskim visinama koncentracija polena tokom sezone često dostiže visoke vrednosti, što izaziva tegobe kod mnogih.
Možda vas zanima:
Umesto luksuznih hotela biraju - prikolice: Kampovanje na Zlatiboru sve popularnije, ovakav vid turizma obožavaju gosti iz Nemačke i Holandije
Planina Zlatibor poznata po velikom brojo zanimljivih sadržaja koji iz godine u godinu privače sve veći broj posetilaca, polako postaje prepoznatljiva i po svom Kampu koji takođe postaje sve popularniji i to mahom među turistima iz inostranstva. Ove godine zabeleženo je preko 10 odsto više posetilaca u odnosu na prethodnu godinu.
RAJ ZA ALERGIČNE Ova naša planina ima izuzetno nizak nivo alergena u vazduhu, nekim danima nije identifikovano čak ni jedno zrno
Alergije su danas gotovo neizbežna pojava – u urbanim sredinama i na nižim nadmorskim visinama koncentracija polena tokom sezone često dostiže visoke vrednosti, što izaziva tegobe kod mnogih.
Za razliku od ostalih balkanskih orijentalnih varoši, koje su bile izgrađene zidovima od ćerpiča i pokrivkom od ćeramide, u užičkome kraju kuće su u većini bile sa strmim krovom od šindre na četiri vode i zidovima od talpi. Kuće koje su dominirale u Srbiji u vremenu Prvoga srpskoga ustanka bile su u stilu starobalkanskom, pod turskim uticajem, ali je bilo i drugih tipova. Tadašnje užičke kuće uglavnom su pripadale tipu balkanske kuće, naročito kod bogatijih vlasnika. One zadržavaju starobalkansku arhtekturu, prilagođene lokalnim potrebama. Srbi doseljenici su sa sobom donosili u Užice tip kuće iz svog zavičaja.
Bile su većinom prizemne, ali, je bilo i jednospratnih. Oslobođeni turskog zakona da imaju “dobre” i “ljepe” kuće počinju da grade kuće po ugledu na Turke. Kao i udrugim varošima većina kuća u Užicu su bile bondručare, čatmare, dok je zidanih od kamena bilo malo.
Foto: Rina
Zlatiborska brvnara ili “osećanka” prepoznaje se po šindri na krovu na četiri vode, drvenom stambenom delu nad podrumom zidanim kamenom na kosini i narodnoj izreci „Kuće koliko te može pokriti, bašte koliko ti oko vidi.”
Kod bondručara skelet je od greda (bonruk), između kojih je zidan ćerpič ili cigla. Čatmare su mesto ćerpiča ili cigle imale čatmu ili plot. I jedne i duge su potom lepljene blatom pa su onda krečene. Većinom su to bile kuće sa dve, tri prostorije. Prozori sa staklom su bili retkost i to samo kod bogatijih. Umeto stakla većina je na prozorima imala hartiju zvanu “pendžerlija”. Bogatiji Srbi su zidali kuće sa prizemljem i spratom. One su imale tremove, čardak, doksate i otvorene divahane.
Bilo je takvih i turskih, a i kuća u srpskom delu varoši, varijetet Osaćanke, kuće koja je dobila ime po graditeljima iz mesta Osata iz Bosne. Stara oblast Osat nalazi se u istočnom delu Bosne i Hercegovine, i prostire se od Višegrada sa leve strane reke Drine, sve do Srebrenice. Prvi put se, zvanično, u pisanim dokumentima pominje u srednjem veku 1426. godine. Osaćani su bili majstori drvenih konstrukcija, vešti da povežu grede, stubove i krov s minimalnom upotrebom klinova i eksera. U planinama najviše su koristili hrastovinu i borovu građu, a u niziji je kuća delom mogla biti drvena, a delom od nepečene cigle ćerpiča, lepljene blatom, a zatim krečene.
Printscreen/Instagram
Masovna gradnja drvenih crkava i kuća u Srbiji nastaje nakon Drugog srpskog ustanka, početkom 19. veka, u vreme neimara iz Osata, koji će utemeljiti takozvani „dinarski” tip srpske kuće. Od tog tipa će nastati sve ostale varijante seoske kuće u Srbiji u 19. veku. Osaćanka se sastoji se od kuće i sobe. Kuća je glavni deo objekta u kom se nalazi ognjište. Tu se okupljaju ukućani, to je prostor u kom se obeduje i obavljaju drugi poslovi vezani za kuću. Soba je namenjena za slave i posela, kao i boravak ukućana u zimskom periodu.
Osaćanka ima strm krov pokriven šindrom i fino obrađene drvene grede koje se često ukrašavaju duborezom. Uvek je ukopana na kosini, tako da se u većini slučajeva ispod sobe nalazi podrum u funkciji ostave. Spoljni zid podruma je po pravilu obložen pritesanim, rustičnim kamenom.
ATA Images
Tragovi ruku osaćanskih majstora i danas se mogu videti u selima na planinama Tare, Zlatibora, Šargana. U Sirogojnu je pre par decenija urađeno Selo muzej pod otvorenim nebom, koje se sastoji od starih kuća osaćanki i drugih građevina srpskog domaćinstva. U posljednjih nekoliko godina ponovo je u modi osaćansko neimarstvo. Tako je i reditelj Emir Kusturica napravio svoj Drvengrad u Mokroj Gori, zapravo kupio od seljaka, rasklopio i ponovo sklopio stare drvene kuće brvnare na Mećavniku. Milisav Tasić se sećao da su do početka Drugog svetskog rata, sve kuće gradili Osaćani ili njihovi šegrti iz ovih krajeva, ali su one izgorele prvih ratnih dana. Petar Kovačević iz Dobroselice pričao je da su do 1941. godine porodice u ovim krajevima živele u osaćankama, koje su imale kameni podrum, dve prostorije na spratu dok se na tavanu sušilo meso.
Kuće u Užicu su imale “avliju”, dvorište koje je kod Turaka bilo većinom ograđeno zidom, a kod Srba plotom. Muslimanske kuće u Užicu pravljene su od kamena, drveta i naboja. Zgrade za stanovanje su bile uzdignute od zemlje i mnoge su imale lepe i prostrane bašte. Sudeći po zapisu Maksima Egenovića, turske kuće u Užicu “od česti od gorućeg materijala sazidane i šindrom pokrivene bile”, pa su zato u požaru 1805. godine lako izgorele. U poslednjoj deceniji 18. veka turske kuće u Požegi su bile brvnare i čatmare.
Većinom su bile pokrivene slamom ili šindrom, bile su male i niske rasute po periferiji. Požega za vreme Turaka je bila beznačajno mesto, poznato samo po dobrim konjima, koji su uzimani za tursku konjicu. A kad su je Srbi u ustanku osvojili, pominje se kamena varoška kuća.
Foto: užičanstveno.rs
U Karađorđevo vreme na selu su se razlikovale dve osnovne vrste kuća. U primitivne spadale su: busara, lubara, koliba, krovinjara, kulača i buredeljica (zemunica). Drugu vrstu, gde su stanovali imućniji seljaci, činile su: pletara, brvnara i moravska kuća. Za vreme turske vlasti od primitivnih stanova najrasprostranjenija je bila koliba, Srbi da bi izbegli kinjenje Turaka, koliko je to bilo moguće su se sklanjali od glavnih drumova. Porodice su gradile kolibe u šumi, po planinama i na drugim sklonitim mestima, što dalje od Turaka. Mnoge srpske porodice su tako dočekale Prvi ustanak.
Za vreme kneževine Srbije srpski seljak je živeo u kući napravljenoj od blata i drveta, bez prozora i sa jednim velikim otvorenim ognjištem u sred kuće, oko koga su se okupljali svi ukućani. Pošto se vatra nikada nije gasila, uobičajna odeća, proizvedena u domaćoj radinosti, bila je topla, a čeljad od mladih dana bila navikla na naporan život, očvrsla, pa za njih jedno takvo mesto, gde nije ulazio čist vazduh, nije prestavljao neki veći problem. Imućniji domaćini su u svojim kućama imali otvoreni kamin oko kojeg se okupljaju svi ukućani – oko tog ognjišta spava sva porodica, vatra se zimi održava tokom cele noći, niko se nije žalio da nema vazduha i ventilacije. Te navike se polako menjaju, kada su stanovnici u pograničnim oblastima prema Austriji videli vrata i peći sa spoljašnjim loženjem, pa su te stvari počeli da unose i uvoze u zemlju.
Foto: užičanstveno.rs
Po ugledu na gradsko stanovništvo, prvo su počeli bogatiji seljaci, a zatim i oni siromašniji da grade svoje kuće. Ali kako su staklari i stolari bili retkost naročito na selu, pa zbog razbijenog stakla prozor morao kilometrima da se transportuje, zato su pravljeni što manji. Peći u obliku četvrtastog sanduka su ložene spolja; one su veoma brzo zagrevale prostorije, ali je zato pročišćavanje vazduha bilo slabo. Zidovi su bili debeli i od zemlje, pod bez patosa i lako su upijali vlagu.
U takvoj prostoriji zvanoj “soba” boravili su svi, često njih 10 pa i 20, od beba pa do staraca, od trudnica do odraslih muškaraca. Tu su sušili opanke i debele vunene čarape, pa dečiju presvlaku, donje rublje, razne krpe, pa tako uz poprilično trošenje belog i crnog luka, i raznog mahunastog povrća, može se samo zamisliti kakav je bio vazduh u tim malim zadimljenim prostorijama… Bilo je i drugih problema. Kada je toplo ljudi su skidali delove odeće, onako znojavi kad ih nužda natera, izlazili napolje, slabo obučeni, gde ih je dočekao hladni severac. I onda najčešće posledica upale pluća, pa često i do tuberkuloze.
Na Zlatiboru su kolibe bile veoma česte, bilo ih je na suvatima, zakosima, bile su to zgrade od brvana, sa drenim krovom koje i danas (1988.) služe za noćivanje čobana i onih koji doteruju na ispašu stoku na Zlatibor. U užičkom kraju su bile rasprostranjene i kulače, pobijeno kolje “u okruglac” ili četvrt u dva reda, opleteno ili nabijeno slamom ili paprati, pokriveno slamom i slično.
Printscreen/Kulača
Vuk Karadžić je zabeležio prolazeći kroz užički kraj: “Kuće su po ravni, osobito po goletnim mestima ponajviše rđave, pokrivene krovinom ili lubom; ali po brdovitim mjestima ima i dobri i tvrdi; mloge su podizane kamenom, a ponajviše pokrivene daskom. U mlogo kuća nema sobe, nego se zimi greju kod vatre; a dve sobe u jednoj kući nema nikakav seljak”. Opet Vladimir Karić je pribeležio: “No, bilo je i kameniih kuća, osobito po brdima. Kuće po selima su bile većinom male, od jednostavne i slabe građe i vrlo neugledne”. U većim zadrugama kod imućnijih seljaka, seoskih trgovaca i sveštenika imalo je i “dobrih kuća”.
Zbog života u stalnom strahu i neizvesnosti raja u užičkom kraju nije podizala veće, trajnije i bolje kuće. Turci su imali takve zakone po kojima hrišćani nisu smeli imati uglednu kuću, niti su srpske kuće smele da se po visini “izravnaju” sa turskim. Čak su i na prozore i na “dimove” porez udarali…
Printscreen/Youtube
Početkom 19. veka u užičkom kraju Srbi su živeli najviše u srodničkim zadrugma. “U đekojim kućama ima po 4 po 5 oženjenih ljudi, a jednoglavaca je malo”, pisao je Vuk. U jednom domaćinstvu živelo je 20 – 30 i više članova. Užički kraj je od davnina bio poznat po velikim zadrugama. Postoji podatak da je Ilija Rakovac iz Jablanice u 17. veku imao 76 čeljadi u zadruzi. U glavnoj kući su stanovali otac i mati, kućni starešina. Za ostale oženjene članove pravljeni su vajati, nekad sa tremom. Bili su obično od brvana. Svaki oženjen je imao svoj vajat, pa ih je bilo onoliko koliko je u zadruzi bilo oženjenih… Vajat je imao jedna vrata, nije imao ni pregrada, ni prozora. Na podu je bila nabijena zemlja, imućniji su imali krevete za spavanje. Svaki oženjeni je spavao u svom vajatu sa ženom i decom i tu su držali svoju odeću. U vajatima se nije ložila vatra. Oko gazdinskih kuća je bilo osim vajata, i drugih zgrada: ambar, čardak, kačara, lekar, košara, svinjac i drugo, pa je sve to ličilo na “malo seoce”.
U varoškim kućama je bilo mnogo bolje što se tiče nameštaja. U bogatijim kućama pored zidova bili su minderluci, pokriveni ćilimima. U dolapima na zidovima su držane stvari, a iznad dolapa u policama je bilo poređano bakarno i porcelansko posuđe. U “škrinjama”, sanducima, je bilo odloženo “stojeće ruho”. Pod je bio od cigala, u siromašnim od nabijene zemlje, a u boljim kućama od dasaka. U bolje stojećim kućama, bilo je kreveta, ćilima, jastuka. Koje ih nisu imale, svako veče su posteljinu prostirale po podu, a ujutru sklanjali. Tavanice su bile drvene napravljene od dasaka, a u boljim kućama je često bila išarana rezbarijom. U varoškim kućama je bilo zidanih peći.
(užičanstveno.rs)
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
GAMZIGRAD Ovo mesto u SRBIJI JE BILO REZIDENCIJA RIMSKOG CARA koju je nazvao po MAJČINOM imenu
Gamzigrad je arheološko nalazište antičke rimske carske palate Feliks Romulijane (lat. Felix Romuliana) koje se od 29. juna 2007. nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine.
Cene u ovim banjama u Srbiji su najpristupačnije za praznike: Već se rezervišu mesta za Novu godinu
Banje u našoj zemlji bude interesovanje i kod stranih i kod domaćih turista
USKORO ĆE ZASIJATI NOVIM SJAJEM Ovu srpsku speleološku atrakciju svake godine poseti preko 100.000 ljudi (FOTO)
Najposećeniji speleološki objekat Srbije, Stopića pećina je važan deo ponude „zlatne planine”, svima atraktivna i dostupna, a poseti je svake godine preko 100.000 ljudi.
GOTOVUŠA Simbol opstanka Srba na Kosovu i vekovnog skladnog suživota sa komšijama (VIDEO)
Gotovuša je moderna šarplaninska varošica koja predstavlja simbol opstanka Srba na svojim vekovnim ognjištima na Kosovu. Naselje se nalazi na jugu Kosova, na severoistočnim padinama Šar-planine, sa obe strane gornjeg toka reke Lepenac i Gotovuške reke, ima oko 1300 stanovnika srpske nacionalnosti.
Verovali ili ne, smeštaj u ovoj banji košta ispod 1.000 dinara: Njena lekovita voda izlečila mnoge vladare Srbije
Smeštaj u ovoj banji se može naći i po povoljnim cenama.
Komentari(0)