CRNA RUPA NA KABLARU Kako izgleda uspon do pećine u kojoj su se Srbi krili od Turaka
Pećina Turčinovac postala je dostupna svima (bar onima koji se ne plaše visine).
Još dok sam bio klinac, kad bih prolazio Ovčarsko-kablarskom klisurom posmatrao sam tu „crnu rupu“ gore, visoko na liticama Kablara i maštao kako bi bilo doći do nje, kakav bi bio pogled, kao i šta ima unutra, koliko je duboka?
Pre deset godina, kada smo drugar i ja obilazili našu Svetu goru, manastire po Ovčarsko-kablarskoj klisuri, a posebno Kablar, koji smo tada prešli uzduž i popreko, uverio sam se da je pećina za običnog smrtnika bez opreme i znanja nemoguća misija … Ili nije. Rupa o kojoj pričam je zbeg – pećina Turčinovac, u kojoj su se naši sakrivali u vreme Turaka. Dokazi o tome se sada mogu videti u pećini, a kako su u tome uspevali, mnogima i danas nije jasno.
Možda vas zanima:
Meštane ranom zorom dočekao snežni pokrivač od deset centimetara usred marta, voćari se ipak ne plaše snega već samo jakog mraza
"Babini jarčevi" haraju i Ovčarom i Kablarom
ZBIRKA MUZEJA U ČAČKU Ostaci spaljenog pokojnika i bronzani nakit, sadržaj pogrebne urne iz srednjeg bronzanog doba
Oko 1500 – 1200 godina p.n.e, pronađene na arheološkom lokalitetu Dubac u selu Jančiči na planini Kablar u blizini Čačka, zapadna Srbija. Pored delova ljudskih kostiju, u urni su se nalazili i ostaci praistorijskog nakita – fibula, privezaka, ogrlica i prstenastih ukosnica.
Možda vas zanima:
Meštane ranom zorom dočekao snežni pokrivač od deset centimetara usred marta, voćari se ipak ne plaše snega već samo jakog mraza
"Babini jarčevi" haraju i Ovčarom i Kablarom
ZBIRKA MUZEJA U ČAČKU Ostaci spaljenog pokojnika i bronzani nakit, sadržaj pogrebne urne iz srednjeg bronzanog doba
Oko 1500 – 1200 godina p.n.e, pronađene na arheološkom lokalitetu Dubac u selu Jančiči na planini Kablar u blizini Čačka, zapadna Srbija. Pored delova ljudskih kostiju, u urni su se nalazili i ostaci praistorijskog nakita – fibula, privezaka, ogrlica i prstenastih ukosnica.
Kablar, iako niži, uvek mi je bio lepši i primamljiviji od Ovčara sa svim tim golim, strmim i nepristupačnim stenama. Upravo tu gde je najstrmiji, na vertikalnom zidu visokom više desetina metara, nalazi se pećinski ulaz, koji gledano iz Ovčar banje izgleda mnogo manje, a zapravo je širok više od 10 metara.
Kako do uspona
Zahvaljujući gradu Čačku i momcima i devojkama iz Alpinističkog kluba „Armadilo“, Srbija je 2010. dobila prvu feratu. Pećina Turčinovac postala je dostupna svima (bar onima koji se ne plaše visine). Svake godine na Vidovdan, taj klub organizuje besplatnu akciju uspona do pećine. Akcija startuje rano ujutru prijavljivanjem u alpinističkom kampu, koji se nalazi u Ovčar banji.
Smeštaj
Ako niste blizu Čačka, ili krećete na primer iz Beograda, najbolja varijanta je da dođete dan ranije i prespavate u banji. Postoji renovirani hotel u centru, možete kampovati u parku ili odsesti u privatnom smeštaju. Postojao je samo jedan, bar kad smo mi tražili, lepo dvorište na samom obodu banje, gde smo i odseli. Jeftinija i jednostavnija varijanta. (1.600 dinara za prenoćište za dvoje). Prespavali smo u toploj drvenoj kući u etnostilu i rano ujutru zapucali ka kampu.
Pazi, kamen
Oformljene su ekipe i uputili smo se planinarskom stazom kroz šumu do mesta gde počinje ferata. Nekih pola sata uzbrdo u koloni po jedan. U podnožju pećine čekali smo svoj red, upoznavali se sa opremom i posmatrali druge, koji su već krenuli gore ili su se spuštali. S vremena na vreme bi se čulo: „Pazi, kameeen!“. U tim trenucima bi se svi sakrili ili bar oborili pogled ka zemlji, u slučaju da su baksuzi, pa da ih kamen bar udari u kacigu, a ne posred face (jer smo svi neprestano zevali šta se to radi gore). To se mojoj Tanji zapravo zamalo i dogodilo. Dok ju je devojka iz kluba spremala za uspon i vezivala joj opasač, u trenutku kad se uspravila između njihovih glava je proletela kamenica i pala im pravo pred noge. Neko je prilikom penjanja odvalio finu ripu i na to nije upozorio one ispod sebe.
Penjanje
Najbolji deo cele akcije je upravo penjanje. Išao sam prvi, dok je Tanja bila odmah ispod mene. Međutim, već posle desetak metara, kad smo izašli iznad visine krošnji, počela je da me hvata panika, ne toliko zbog mene, više zbog nje. Šipovi po kojima smo se peli bili su dosta razmaknuti. Jedva sam se kretao i sve vreme sam se brinuo kako će ih ona proći. No, sad nema nazad.
Već smo bili na 20 i nešto metara, pogled puca ka Ovčaru, a ti stojiš na jednoj šipčici, za drugu se držiš i to je to. Puca te adrenalin, trudiš se da ne gledaš dole. Usredsrediš se na to gde da se uhvatiš, gde da staneš, posle svakih dva metra prekopčavaš sigurnosne gurtne i samo pičiš naviše. Još kad sam video da me Tanja stiže i viče na mene da ubrzam, bilo mi je mnogo lakše.
Brzo smo izbili na vrh. Prvi utisak, uspeli smo, pogled je fascinantan, a pećina kao muzej na otvorenom. Na velikoj prirodnoj terasi se odmaramo i upisujemo se u knjigu posetilaca. Spuštanje je bilo lakše samo fizički, jer su nas spuštali jednog po jednog sa zavezanim konopcem za opasač! Polako bi otpuštali konopac, a mi bismo glumili specijalce odgurujući se od stene. U kampu pasulj, najukusniji ikad. Za kraj je usledila prava poslastica. Neki likovi su napravili ziplajn sa litice Kablara pravo u Zapadnu Moravu. Ova dodatna aktivnost, ko je hteo, koštala je 1.000 dinara!
Pozdravili smo se sa ekipom, uhvatili stop do Čačka, otišli na zasluženi ručak i uhvatili bus za Beograd. Nezaboravno iskustvo koje ćemo sigurno ponoviti.
Za ovu "narodnu banju" mnogi ne znaju da postoji: Pravi je melem za dušu, cena prenoćišta smejurija
Posetioci banje naizmenično koriste lekovitu vodu, pa mazanje blatom i tako u krug
Zaboravite kvad ovo je novo sjajno iskustvo na Zlataru: Od sada do nestvarnih predela se može stići i na električnom biciklu i trotinetu, po prvi put iznajmljivanje na ovoj planini
Prelepa i netaknuta planina Zlatar privlači svake godine veliki broj turista. Obilazak vidikovaca, jezera i Specijalnog rezervata prirode Uvac su nezaobilazni na ovom području, a sada će svi posetioci imati i još jedan način da stignu do svih tih prirodnih lepota.
Neverovatan podvig užičkih planinara: Oni su osvojili najveći vrh Evrope i Rusije - silovit vetar ih vratio nazad ali su oni ipak uspeli
Hrabri Užičani iz planinarskog društva "Omorika" uspešno su se popeli na Elbrus, najviši vrh Kavkaza i Evrope, visok 5.642 metra. Ekspediciju su činili Slobodan Stefanović, njegov sin Nikola Stefanović i Stefan Danilović.
Goč – planina, jezero i manastiri u podnožju
Na samo desetak kilometara od Vrnjačke Banje počinje planina Goč – skrivena i mirna, sa šumama, izvorima i jednim jezerom koje izgleda kao ogledalo prirode. Nije to planina od spektakularnih visina, već od tihog mira, idealna za one koji žele da pobegnu od gužve i pronađu prirodu kakva se retko viđa.
Legenda o Nadi i Relji: kako je nastao Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji
U osvit Prvog svetskog rata, kada se još rat ni slutio nije, u Vrnjačkoj Banji rodila se ljubav učiteljice Nade i mladog oficira Relje. Bila je to ljubav o kojoj je pričao ceo grad – iskrena, snažna i obasjana obećanjem da će potrajati zauvek. Ali sudbina je imala drugačiji plan.
Komentari(0)