Stari Sloveni verovali su da svako drvo ima svoju dušu, a pojedine vrste drveća smatrali su svetim zbog njihove simbolike i veze sa božanskim silama. Osim lipe, oraha i hrasta, naši preci gajili su veliko poštovanje prema drvetu duda. Ali, strogo su vodili računa gde sade dud da se nad porodicom ne bi nadvila nesreća.
U našim ravničarskim predelima svojevremeno nije mogao da se zamisli sokak ili dvorište bez duda. Slatke plodove ovog drveta obožavala su deca, a od opalih plodova ostajali su im na bosim stopalima crveni, ili crni tragovi koji su se teško prali. Opale plodove duda tamanila su i jata gusaka.
Dud je do pre pola veka bio najmnogobrojnije drvo – voćka na ovim prostorima.
Dud je nekada bio zaštitni znak Banata. Bilo ga je ispred svake kuće, kako u gradu tako i u selima. Upijao je vlagu iz kuća zidanih od blata, njime su se hranile svinje i živina, od duda se pekla rakija… A hlad koji je pravila krošnja ovog drveta bio je skoro kao onaj od stoletnog oraha.