Naš jezik je veoma bogat, a mnoge reči su se tako neprimetno, a opet na zanimljiv način ušunjale u naš svakodnevni govor.
Jedan od izraza koji je postao deo svakodnevnog govora, ali kao nagoveštaj drugima da se nešto lepo dogodilo, jeste upravo i čuveno: "Kaži dragička!", a onda u ishićenju čekamo, bez ikakvog dogovora, da osoba kojoj govorimo skoro identično odgovori, pogodili ste - "Dragička!".
Nakon što ona odgovori, eto lepih vesti.
Ono što mnogi ne znaju, jeste da je "Dragička" nekada u damskim haljinama šetala ulicama Beograda. Da, ova reč ima vrlo interesantan lik i priču iz 1950-ih godina.
Naime, gospođa Dragić je bila žena iz sveta elite Beograda, ali njena znatiželjna priroda nije poznavala razlike. Naime, gde čuje "sočne" priče, tu zastane i "pretvara se u uho". Gđa Dragić je imala "hobi" po kom ju je poznavala svaka ulica u ovom gradu.
NJeno prezime, kako kažu, bilo je prava slika ove interesantne žene. Mila, šaljiva i draga, a trač je pretvarala u prave simpatične priče.
Gospođa Dragić je skupljala informacije i sve priče koje su bile interesantne i noviteti svima ostalima, pa i da nije toliko interesantno - trač je trač. Kako kažu, trač gospođe Dragić putovao je nekada i brže od svetlosti, ali je ona bila izuzetno izbirljiva što se tiče "lepih i manje lepih stvari".
Znatiželjna gospođa je obožavala lepe aktuelnosti iz privatnih života važnih ljudi, ali je samo srećne i lepe vesti i volela da prenosi. Sve novitete elite umela je da prepriča na toliko dopadljiv i šaljiv način, da su se okupljali samo nju da slušaju kako govori, čije god to priče bile.
Bila je savršeni narator tuđih priča. Ovo ju je "hranilo" i samo joj je budilo želju da nabavi tek "proklijale" informacije.
Draga Dragić shvatila je da je veoma teško silno prepričavanje sa uva na uvo, pa je došla na ideju za sledeći korak i tako je nastao prvi "Klub tračeva" u Beogradu. Pri ulasku u klub morate reći lozinku, a ona naravno glasi: "Kaži Dragićka", što se u tom klubu već prigrlilo kao uzrečica.
Međutim, među članovima postojao je jedan stranac, kom je bilo teže objasniti razliku između slova ć i č, a koji je to na vrlo simpatičan način grešio. Tako je, pogrešnim slovima i akcentima promenio lozinku u "Kaži Dragička". Kako je svima bilo to vrlo simpatično, ubrzo se ta verzija prihvatila. Ubrzo su i gđu Dragić nazivali Dragič, a lozinka njenog kluba se upisala u riznicu fraza u srpskom jeziku, piše "011info".
Umesto tračeva, danas ovaj izraz postao je vesnik uzbudljivih i lepih vesti. Sa trač-klubom polako se gubila i slika gospođe Dragić, ali njeno blago izmenjeno prezime pravi je "crveni tepih" lepim informacijama.
Zašto se pepeo sa ognjišta čuvao u tikvi: Tajni običaj iz Homolja za zaštitu kuće od zla
Na obroncima Homoljskih planina, žene su vekovima uzimale šaku pepela iz ognjišta i čuvale ga u tikvi skrivenoj u kući – da bi sačuvale mir, zdravlje i sreću doma.
Ove predmete ni u ludilu ne treba davati, posebno tokom praznika: Narodna verovanja kažu da to donosi bedu i veliku nesreću
Postoje narodna verovanja da određene predmete ne treba davati tokom praznika.
Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Komentari(0)