Pesma “Ruse kose curo imaš” je jedna od onih pesama koja ima melodiju duboko ukorenjenu u kulturi Balkana. Veoma voljena i poznata u Srbiji, ova pesma je zapravo postala izvor nesporazuma među balkanskim narodima.
Pre 20 godina, bugarska rediteljka Adela Peeva snimila je dokumentarac pod nazivom “Čija je ova pesma”. U ovom dokumentarcu, istraživala je fenomen pesme za koju svaka država Balkana smatra da je baš njihova. Naime, pesma “Ruse kose curo imaš” je poznata u Srbiji, ali istovremeno i u drugim zemljama na Balkanu.
Evo kako se pesma “Ruse kose curo imaš” pojavljuje u različitim verzijama:
U Srbiji je ova pesma poznata i voljena kao “Ruse kose curo imaš”. Inspiraciju za ovu verziju pesme dao je Bora Stanković, a kasnije je postala popularna i kroz film “Ciganka” Vojislava Nanovića.
Turska, u Istanbulu, pesma je poznata kao “Üsküdar” i smatra se starom turskom pesmom. Priča se da je tokom razvoja turizma u Turskoj četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka postala simbol zemlje. Turska verzija peva o nekom pisaru kojeg su žene strašno volele, a kasnije je snimljen i film inspirisan ovom pesmom.
Na ostrvu Lezbos u Grčkoj, pesma ima tekst “Izgubio sam stotinu zlatnika” i govori o predivnoj devojci koja ih je pronašla. Grci tvrde da je pesma potekla iz njihove zemlje, tačnije iz Mitilinija.
U Albaniji, pesma je pronađena u skoro sasvim drugačijem obliku. Izvodila se kao arija u Nacionalnoj operi tokom vremena Envera Hodže.
Makedonija ima svoju varijantu pesme pod nazivom “Oj Ti Paco Drenovčanke”.
Na planini Strandži u Bugarskoj, ova melodija se svake godine izvodi kako bi se odala počast palim borcima u borbi za nacionalno oslobođenje. Za Bugare, pesma nije o ljubavi i lepoti, već ima dublje značenje.
Svi su tvrdili da je pesma njihova, a pesma “Ruse kose curo imaš” nije ni bugarska, ni srpska, ni bosanska, ni makedonska, ni albanska, ni grčka. Ovo je pesma Balkana, koja svojim postojanjem opisuje život i odnose na Balkanu, gde je sve uvek puno života i ljubavi, dok balon ne pukne i dese se neki nemili događaji, a to je možda i usud balkanskih naroda.
Slavimo SVETOG RAVNAAPOSTOLSKOG AVERKIJA JERAPOLJSKOG: Vernici treba da izgovore sledeće molitvu
U vreme cara Antonina beše sv. Averkije episkop u gradu Jerapolju Frigijskom
Pričalo se da je Ivo Andrić umro u teškim mukama: Jedna žena je do kraja bila uz njega, a evo i ko je nasledio njegovo bogatstvo
Trinaestog marta 1975. godine Vojno-medicinska akademija u Beogradu izdaje poslednje saopštenje o smrti nobelovca Ive Andrića
ISTORIJA DEMOKRATIJE U SRBA: Ćorave kutije i ostale izborne krađe i podvale
Strpljivi čitalac ovog štiva biće zapanjen činjenicama: istorija srpskih izbora - od onih prvih održanih po odredbama Trojičkog ustava (donetog u Kragujevcu 1869.) pa do lokalnih iz 1996 - istorija je izbornih mahinacija, policijskog terora, hapšenja, ubistava, falsifikata, neprincipijelnih koalicija, demagogije, medijskih blokada...
Manastir Kasteljan na Avali: Tragovi drevne duhovnosti skriveni u ruševinama
Na Avali, među drevnim kamenjem i ostacima zidova, leže ruševine manastira Kasteljan, svedočanstvo o prošlim vekovima i duhovnim korenima ovog kraja. Iako je danas srušen, Kasteljan čuva tajne svog vremena i ostaje značajno mesto za istraživače i ljubitelje istorije.
Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Komentari(0)