U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Leti, pred žetvu, kada klas sazri i sunce spusti ruku nad njivu, polje utihne – ali ne sasvim. U mnogim krajevima Srbije, naročito u Pomoravlju, oko Homolja i u ravnicama Banata, stariji su verovali da klas može da progovori. Ne glasno, ne za svakoga. Samo za one koji su pred promenu, koji u sebi nose pitanje, ali još ne znaju kako da ga postave. Taj šapat iz klasja, kažu, čuje se jednom u životu – i ako ga razumeš, znaćeš šta ti je činiti.
Klas kao živo biće
Za srpskog seljaka, klas nije bio samo hrana. Bio je merilo rada, glas zemlje, kruna godišnjice truda. Ali više od toga – bio je nosioc poruke, znak da priroda pamti, i da zna kad treba da ti kaže ono što još ne znaš.
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Kada bi neko rekao da je „čuo klas kako govori“, to nije bila metafora. U ozbiljnom tonu bi dodali:
„Zna se kad polje ne šušti od vetra, nego od reči.”
Kada klas „progovara“
Prema narodnim verovanjima, klas progovara:
- u zoru ili sumrak, kada je svetlo najmekše,
- u danima pred žetvu, kada je „duša hleba na dohvat“,
- i kada se neko nalazi pred velikom odlukom, tugom ili iskorakom.
Tada se, kažu, čuje šapat u polju koje niko ne gazi, kao blagi zveket, kao pesma bez glasa. Onaj ko stane, zatvori oči i sluša, može osetiti da klas ne šušti od vetra – već kao da se obraća direktno tebi.
Šta šapat klasja znači?
Ne kaže klas rečenicu. Ne daje savet. Ali po onome što osetiš kad ga čuješ – znaš da moraš nešto da menjaš.
Ljudi su posle tog doživljaja:
- napuštali posao,
- vraćali se porodici,
- prestajali da lažu sebe,
- ili započinjali ono što su godinama odlagali.
- Zato su stari govorili:
- „Ko čuje klas, taj više ne sanja prazno.“
Ko ne sme da sluša
Zanimljivo je da se smatralo da trudnice, mala deca i oni koji su u „velikoj radosti“ ne treba da idu sami kroz zrelo klasje. Jer takvima nije vreme da čuju. Klas tada može da ih „zadrži“ – da postanu tužni bez razloga, ili da „usnu misao koja nije njihova“.
U pojedinim selima, ako žena koja dugo ne može da zatrudni čuje šapat klasja, to se doživljava kao znak – da joj se „otvorila reč zemlje“ i da će rađanje doći.
Običaj da se klas ne lomi pre tišine
Uoči prve žetve, žene su u nekim selima izlazile na njivu pre svitanja i stajale između redova klasja, u tišini. Nisu dodirivale ništa. Samo su stajale. To je bio trenutak slušanja – ne razuma, već duše.
Prvi klas se uzimao bez noža, u ruci, i nosio kući da se stavi iza ikone. Verovalo se da on nosi ono što je zemlja želela da kaže toj kući te godine.
Zaboravljeno, ali poznato telu
Možda danas ne slušamo klas. Ne idemo kroz polje kad šumi, jer imamo slušalice u ušima.
Ali ipak, kad stojimo u tišini, u prirodi, i vetar zadrhti kroz lišće – nešto u nama zna da sluša.
Jer reči nisu uvek glasne.
A klas šapuće samo onome ko zna da čuje.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Milutin Milanković: profesor koji je promenio svetsku nauku iz kućnog pritvora
Ime Milutina Milankovića (1879–1958) danas stoji u udžbenicima širom sveta. Matematičar, klimatolog i astronom, on je tvorac teorije o klimatskim ciklusima koji zavise od Zemljine orbite i nagiba – tzv. Milankovićevi ciklusi. Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je osnove svojih proračuna razradio u vreme kada je bio interniran tokom Prvog svetskog rata.
Ko je bio Marko Kraljević i zašto je Šarac uvek uz njega : Zaštitnik sirotinje i junak pesama
Marko Kraljević (oko 1335–1395) bio je istorijski vladar Prilepa, ali u narodnoj tradiciji prerastao je u epskog junaka. Njegovo ime i podvizi ušli su u pesme, priče i legende, gde je predstavljen kao zaštitnik sirotinje, neustrašivi ratnik i simbol slobode. U središtu svake priče uz njega je njegov verni konj – Šarac.
Komentari(0)