ZVALI SU GA SRPSKI ROTŠILD Kapetan Miša, čovek čiju imovinu naslednici nisu umeli da sačuvaju
Miša Anastasijević, poznat i kao kapetan Miša, bio je srpski titularni major, veliki trgovac, srpski rodoljub, učitelj i dobrotvor.
Njegova životna priča je vredna holivudskog blokbastera. Rođen je 24. februara 1803. na dunavskom ostrvu Poreč, a karijeru je započeo kao carinik na skeli.Već kao dečak započeo je bavljenje trgovinom 1814. godine. Prvo je radio kao sluga u dućanu Tenke Dinulovića, gde je, između ostalog, kuvao i prodavao sapun. Posedovao je poslovnu veštinu pa je uskoro bio među bogatijim ljudima u Srbiji, kupio je prvu lađu za 7.000 groša, zatim postao brodovlasnik, trgovac, političar i zadužbinar.
Wikipedia/Kapetan Mišino zdanje
Smatran je najbogatijim Srbinom 19. veka, ali i jednim od najimućnijih ljudi Balkana i Evrope. Njegova zaostavština vredela je oko 20 miliona franaka u zlatu u trenutku njegove smrti.
Bio veliki trgovac i organizator raznih balova za beogradsku buržoaziju. Na vrhuncu svoje karijere, zapošljavao je oko 10.000 radnika i imao flotu od 80 brodova. Njegova poslovna veština i uspeh u trgovini doprineli su značajnoj akumulaciji bogatstva. Bio je poznat kao “Princ Dunava” ili “Dunavski Rotšild” zbog svog bogatstva i poslovnih veština. Takođe je bio prvi javni dobročinitelj u Srbiji, što znači da je ulagao u različite projekte i inicijative koje su koristile srpskom narodu.
Oženio se 1825. godine Hristinom Urošević, mlađom ćerkom sveštenika Ilije Uroševića iz Berzaske. Sin jedinac, umro je iznenada sa 6 godina uzrasta, 18. avgusta 1843. godine u Beogradu. U braku sa Hristinom imao je Miša samo preostale kćerke, njih pet dičnih udavača. Udajom kćerki mirazuša povezao se sa političkim krugovima.
Glavni posao Miše Anastasijevića je trgovina solju, i na početku je bio u ortakluku sa knezom Milošem Obrenovićem. Knez mu je (na Mišino traženje) pozajmio novac, a delili su prihode. Prvi posao je odradio 1828. godine kada je izbio rat između Rusije i Turske. Uzeo je od zabrinutih trgovaca Turaka jednu lađu sa solju i prodao uspešno, krećući se nesmetano Dunavom, koji je bio inače u blokadi. Posredovao je između turskih i srpskih trgovaca.
Paralelno sa unosnom trgovinom solju, Miša je počeo da kupuje nekretnine - spahiluke po južnim vlaškim okruzima.
Kao bogat čovek bio je zainteresovan za politički život kneževine Srbije. Svoj uticaj je dozirano i preko posrednika koristio. Održavao je dobre odnose sa kneževima Milošem Obrenovićem i Aleksandrom Karađorđevićem, ali smatran je za Karađorđevća.
Miša je drugi deo svog života od 1859. godine proveo u Vlaškoj, manje u Bukureštu (gde je i umro u svojoj palati) a više na najvećem imanju u neuglednom mestu Kležani (Đurđu), gde je imao dvor. U dvoru je navodno bilo velikog luksuza, poput upotrebe samo srebrnog pokućstva i najotmenijeg nameštaja dopremljenog izdaleka. Do crkve uz školu, koju je sam podigao vodio je iz dvora naročiti prolaz - zelena aleja, da ne bi spahija bio ometan. O njegovoj bezbednosti su u Vlaškoj brinuli Arnauti, a U Srbiji - Srbi, njih 12 naoružanih ličnih gardista obučenih u narodno ruho.
Bez muškog naslednika koji bi nastavio posao, kapetan Miša je ugasio sve poslove sa solju, koji su definitivno prestali 1866. godine. Od tog trenutka, njegov jedini prihod zasnivao se na renti od spahiluka koje je imao širom Rumunije i Moldavije. Kada je umro 27. januara 1885. u Bukureštu, iza njega je ostalo veliko nasledstvo.
Nakon smrti, naslednici su preuzeli bogatstvo. Međutim, interesantno je da su uspeli da istope celokupno bogatstvo za manje od 15 godina. Sve što je stekao, nažalost, nije dugo opstalo.
Jedan od najupečatljivijih tragova koji je Miša Anastasijević ostavio je zgrada rektorata u Beogradu, jedna od najlepših i najgrandioznijih zgrada Beograda, ostala kao deo njegove zaostavštine i poklon srpskom narodu. Ova impozantna zgrada, se nalazi u centru grada.
Savremenici su ga opisivali kao osobu koja nije bila stroga, niti je imala osobinu tvrdičluka. Bio je čovek široka duha i plemenita srca, voleo je svoju otadžbinu bezgranično i svoje lične interese potčinjavao opštim.
MILICA JE BILA NAJVOLJENIJA SRPSKA CARICA: Ono što je ona uradila za Srbiji, ni jedna majka nikad ne bi mogla!
Kneginja Milica, rođena 1335. godine, u vreme vladavine cara Dušana, bila je poreklom iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan, praunuk slavnog Stefana Nemanje.
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Upletanje sudbine: Verovanje da žena „uzima svetlost“ kada plete pre zore
U srpskoj narodnoj tradiciji, žene koje ustaju pre svitanja i pletu, šiju ili tkaju, ne rade samo ručni rad. Verovalo se da one tada „hvataju prvu svetlost dana“ i mogu, kroz nit, da upletu mir, zdravlje ili odgovor na pitanje koje još nije izgovoreno.
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Drveće koje ne prima grom: Da li su sveta stabla bila božiji stubovi
U srpskoj narodnoj mitologiji, postoje stabla koja grom ne dira. Hrast, jasen i lipa smatrani su svetim, jer se verovalo da su „stubovi neba“ – mesta gde se zemlja dodiruje s božanskim. Veselin Čajkanović ovu simboliku povezuje sa starim indoevropskim kosmološkim predstavama.
Komentari(0)