Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Vasilija i Mali Božić
Danas 14. januara praznuje se Mali Božić i Srpska Nova godina.
Sveti Vasilije rođen je u vreme cara Konstantina. Još kao nekršten učio se 15 godina u Atini filosofiji, retorici, astronomiji i svima ostalim svetskim naukama toga vremena. U zrelim godinama krstio se na reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom.
Bio je episkop Kesarije Kapadokijske blizu 10 godina. Veliki je pobornik Pravoslavlja, velika luča moralne čistote i revnosti verske, veliki bogoslovski um, veliki strojitelj i stub crkve Božje. Sačuvana su mnogobrojna dela ovoga Oca Crkve, bogoslovska, apologetska, podvižnička i kanonska; isto tako i služba, nazvana po njegovom imenu. Ova služba služi se 10 puta u godini, i to: 1. januara, uoči Božića, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta osim Cvetne, na Veliki Četvrtak i na Veliku Subotu.
Vasiljevdan se kod Srba slavi kao krsna slava, a kod Grka i Rusa kao imendan. Kada je za kalendarski početak nove godine uzet 1. januar, tada je Mali Božić počeo da se slavi kao Srpska Nova godina.
Običaji
U mnogim krajevima spaljuju se ostaci badnjaka, ponegde mesi poseban obredni hleb, vasilica, u spomen Svetom Vasiliju Velikom. U Vojvodini je postojao običaj, koji se u nekim mestima zadržao do danas, da se na raskršćima pale vatre, što, uz čistilačko dejstvo, ima i ulogu jačanja sunčeve svetlosti i toplote.
Novu godinu valja dočekati budan, pa su u ovom bdenju mnoge devojke gatale da li će se te godine i za koga udati.
U nekim krajevima se verovalo da će biti rodna godina ako na ovaj dan padne sneg ili bude oblačno.
Danas bi trebalo izbegavati svađe da se ne biste svađali cele godine.
Kada sunce stane nad kućom: Verovanje da dan uoči Petrovdana nosi znak onome ko ne traži ništa
U srpskoj narodnoj tradiciji, dan pred Petrovdanski post i praznik bio je vreme kada se ne traži, ne planira i ne govori unapred. Ako tada sunce zastane nad kućom – govorilo se da dolazi znak za onog ko ćuti.
Znakovi Boga u biljkama: Kako letnje bilje u narodnom verovanju otkriva prisustvo božanskog
U srpskoj narodnoj tradiciji, mnoge letnje biljke nisu se brale samo za lek – već i kao znakovi. Verovalo se da kroz njih govori ono što se ne vidi: božanska volja, opomena, blagoslov ili tiha potvrda da je čovek na pravom putu.
Jelen kao vodič duše: Predanja o životinji koja prati pokojnika kroz šumu ka svetlosti
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
Sveća koja ne kaplje – znak ili opomena: Letnji običaj posmatranja plamena uoči velikih praznika
U danima pred Petrovdanski i Gospojinski praznik, palila se sveća koja je morala da gori bez kapljanja. Ako plamen krene da titra, a vosak krene niz stranu – verovalo se da dom ima nerečenu reč. Ako sveća izgori čisto – zna se da tišina nije ostavila teret.
Koren kantariona ne nosi se u torbi kad dan traje više od deset sati
Iako se kantarion koristi kao lek, narodna verovanja kažu da leti, kad je dan najduži, ne treba nositi svež koren uz telo. Tada, verovalo se, biljka više ne leči – već počinje da uzima ono što nije njeno.
Komentari(0)