SIMONIDA JE IMALA SAMO 5 GODINA KADA SU JE UDALI ZA KRALJA MILUTINA (50): Nesrećni život najmlađe srpske kraljice!
Rana udaja joj je omrzla muški rod, pa je utehu tražila u manastiru
Vizantijska princeza Simonida (1294-1345) imala je samo pet godina kada ju je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog udao za srpskog kralja Milutina i poslao na srpski dvor.
Mala princezica poslata je pedesetogodišnjem kralju Milutinu, koji je imao tada nekoliko brakova iza sebe i već odraslu decu.
Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299.
Srbima je, u ime miraza, priznata osvojena teritorija iznad famozne linije Ohrid – Prilep – Štip. Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena 40 godina starijeg kralja Milutina, uprkos tome što je na dvoru Nemanjića bio jak otpor prema braku sa vizantijskom princezom.
Srpski kralj Milutin, deda Dušana Silnog i otac Stevana Prvovenčanog, imao je poseban odnos prema ženama. Obožavao ih je, a Simonida je bila malo dete. Ipak, tadašnjeg patrijarha Jovana je najviše brinulo pitanje njenog pravnog položaja, pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak, koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim.
Dve decenije ona je "trpela" kralja, za nju veoma starog čoveka. Ni svekrva, čuvena Jelena Anžujska, nije je volela, jer nije volela Vizantiju. Trpela je i rođenu majku, caricu Irinu, koja je pokušavala da iskoristi njen položaj na dvoru moćnog kralja Milutina.
O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano mnogo dokumenata, tek nekoliko zapisa. Prema sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno zrela da preuzme bračne obaveze. U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12 godina i tada su najčešće udavane.
A ovako je izgledao njihov prvi susret!
Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao “pre kao gospodaricu, nego kao suprugu”. Taj detalj otkriva koliko je Milutin, iskusni političar i prekaljeni ratnik, pridavao ovom braku. To je bio prvi, a pokazaće se i jedini brak, koji je jedan srpski vladar sklopio sa ćerkom vizantijskog cara.
Spisak znamenitih antipalamita, otkriva da se Simonida tokom 14. veka živo interesovala za teološka pitanja i maštala o tome da se zamonaši. Kada joj je majka Irina naprasno umrla, mlada srpska kraljica je otišla na njenu sahranu u Carigrad i rešila da se ne vrati mužu.
Po povratku u Srbiju, uspela je da pobegne svojoj pratnji i da se sakrije u jednom manastiru. Tu se i zamonašila, misleći da će tako izbeći povratak svome već ostarelom mužu.
Ali…
Pojavila se u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao odeću i naterao je da obuče svetovnu odeždu.
Predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.
Kralj Milutin joj je naredio da se smesta vrati ili će opet da pokrene rat! Odmah je poslao i svoje izaslanike sa pretnjama. Mlada i lepa Simonida tada je imala 22 godine. Vratila se suprugu, a kada se Milutin razboleo, nije se odvajala od njega. Svi su bili zatečeni njenom velikom brigom i negom bolesnog muža.
Milutin je umro 19. oktobra 1321. godine. Dve i po godine kasnije, proglašen je za sveca.
Postoje zapisi da je Simonida, povodom toga, poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob. Istoričari, poput Stanoja Stojanovića, smatraju da je to bio očigledan dokaz da u njoj nije bilo nimalo mržnje prema mnogo starijem mužu.
A ovako je izgledao njen život nakon smtri kralja MIlutina:
Simonidina velika želja da obuče monašku rizu, ispunila se odmah nakon Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. godine. Postala je monahinja u manastiru Svetog Andreje u Carigardu, gde je svu svoju ljubav posvetila Bogu. U monaškoj rizi živela je na vizantijskom dvoru.
“Priča se da je zbog prekinutog detinjstva i nesrećne rane udaje ostala nerotkinja i da je zauvek omrzla muški rod. Paradoksalano, jedini muškarac koga je do smrti iskreno volela, bio je njen otac koji ju je prodao za mir,” piše Isidora Bjelica u knjizi o srpskim kraljicama.
O Simonidinim poznijim danima zna se malo. Poznato je da je naručila posmrtnu pesmu za oca i da je na nagovor maćehe Marije Paleolog, protiv zaljubljenog cara Dušana, rovarila kod njegove ljubavi, udovice Evdokije.
Poslednji put, kako zapisuje istoričar Lasker, Simonida se pominje 1336. godine kao jedna od prisutnih na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika, koji su sudili zaverenicima protiv vlade.
Veruje se da je umrla posle 1345. godine. Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je lik srpske kraljice, nadaleko je poznata i spada u najvrednije.
Bila je inspiracija Milanu Rakiću za pesmu “Simonida” i Milutinu Bojiću za dramu “Kraljeva jesen”. Asteroid “1675 Simonida”, koji je otkrio astronom Milorad B. Protić, nosi ime po najmlađoj srpskoj kraljici sa dvora Nemanjića.
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Upletanje sudbine: Verovanje da žena „uzima svetlost“ kada plete pre zore
U srpskoj narodnoj tradiciji, žene koje ustaju pre svitanja i pletu, šiju ili tkaju, ne rade samo ručni rad. Verovalo se da one tada „hvataju prvu svetlost dana“ i mogu, kroz nit, da upletu mir, zdravlje ili odgovor na pitanje koje još nije izgovoreno.
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Drveće koje ne prima grom: Da li su sveta stabla bila božiji stubovi
U srpskoj narodnoj mitologiji, postoje stabla koja grom ne dira. Hrast, jasen i lipa smatrani su svetim, jer se verovalo da su „stubovi neba“ – mesta gde se zemlja dodiruje s božanskim. Veselin Čajkanović ovu simboliku povezuje sa starim indoevropskim kosmološkim predstavama.
Tihi bog Srba: Da li je srpski vrhovni bog bio onaj koji ne traži hram, već tišinu
Prema tumačenju Veselina Čajkanovića, Srbi su pre hrišćanstva verovali u vrhovnog boga koji nije imao ime, kip ni crkvu. Verovalo se da on ne traži molitvu – već istinu. Ne pojavljuje se – ali sve vidi.
Komentari(0)