Ko da smo se mi Srbi u boga sas kamenje gađali: Pismo srpskog ratnika 1915. godine porodici pred povlačenje vojske preko Albanije

Izvor: LS

15:00

Kultura 0

Albanska golgota je ustaljen naziv za povlačenje srpske vojske i prognanih civila preko zavejanih planina Albanije i Crne Gore nakon invazije Centralnih sila na Srbiju, u zimu 1915/1916. godine tokom Prvog svetskog rata.

Ko da smo se mi Srbi u boga sas kamenje gađali: Pismo srpskog ratnika 1915. godine porodici pred povlačenje vojske preko Albanije
Printscreen/Youtube

Ovo povlačenje je teklo u više kolona iz pravca Metohije ka obali Jadranskog mora, gde su Savezničke komande organizovale transport brodovima i prihvat do bezbednosnih odredišta, grčkih ostrva u Jonskom moru, Italiji i severnoj Africi.

Procenjuje se da je više desetina hiljada vojnika i civila stradalo tokom povlačenja, od posledica ranjavanja i iscrpljenosti. Nakon oporavka, oko 150.000 pripadnika Srpske vojske se priključilo savezničkim trupama na Solunskom frontu, u junu 1916. gde su vođene teške borbe sve do kraja rata i konačnog oslobođenja otadžbine. Svim učesnicima, koji su preživeli ovaj epski marš, a potom i žestoke borbe na Solunskom frontu, posle rata uručivana je čuvena spomen-medalja poznata kao Albanska spomenica.

U analima je ostalo pismo jednog srpskog ratnika, Josiva Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

“Zdravo, male,

evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ.Iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt.Mene neje ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovuj našu mučenu Srbiju.Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam ti male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na našo Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo , dušu pa da pojdemo preko tija pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško, Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi ni mlogo žal za mene, osvetil sam se na onej švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krv do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, koliko gi tepamo a oni ko da izviraju iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću vi živ dojdem. Ma neje mene stra za moj život nego stra me što ću da ostavim onaj pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberete iskopajte rupe pa krite nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi vi još puno ali eve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onija pustinjak, ama neje mene stra od njega, nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemU nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću. Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojega Stojanču, moju Simkicu i nejakoga Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam osvetil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.”

Kada je Josiv Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao “pustu“ Albaniju grobnica mu je postala modra voda Jonskog mora)… Kada je pismo stiglo Bog zna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josivova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.

BONUS VIDEO:

POVEZANE VESTI
razboj

Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma

Kultura

12:00

20 avgust, 2025

Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.

Tagovi:
Albanska golgota prvi svetski rat vojnik pismo albanska spomenica

Komentari(0)

Loading