Škola na 900 metara nadmorske visine
Škola je sagrađena početkom 20. veka kao deo programa „škola u prirodi“, kada su se deca iz gradova slala u planinske krajeve da uče u zdravom okruženju. Zgrada je bila jednostavna, sa jednom velikom učionicom, spavaonicom i peći na drva. Do nje se dolazilo pešice, jer puta nije bilo. Danas je zarasla u rastinje, ali temelji i konture i dalje stoje.

Andrićev beg od buke sveta
Po pričama tadašnjih đaka i učitelja, Ivo Andrić je tokom 1930-ih dolazio na Goč, daleko od Beograda i diplomatskih obaveza. Boravio je po nekoliko dana u zgradi škole, tada još u funkciji. Navodno je koristio mali sto u uglu učionice, pišući rano ujutru dok je sunce boji šume u zlatno. Neki veruju da je tu nastao deo kasnijih zapisa iz zbirke „Nemiri“.

Sećanja koja nisu zapisana, ali žive
Bivši đaci iz okoline, koji su kao deca pohađali ovu školu, svedoče da se Andrić retko obraćao, ali da je uvek pažljivo slušao razgovore. Naročito ga je zanimala govorna naracija lokalnih starijih – legende, pripovesti, izrazi. Iako nema pisanih potvrda njegovog boravka u školskim arhivama, usmena predanja su postojana i prenose se sa poštovanjem.

Zašto je škola zaboravljena
Krajem 1960-ih, škola je zatvorena zbog modernizacije i boljih saobraćajnih veza sa gradovima. Deca su tada preusmerena u centralne škole u Vrnjačkoj Banji. Zgrada je ostala prazna, a kako nije bilo dovoljno volje ni sredstava da se očuva, vremenom je prepuštena planini i tišini.

Potencijal koji čeka obnovu
Lokalne inicijative su povremeno pokušavale da skrenu pažnju na značaj ove zgrade – i zbog obrazovne istorije i zbog mogućeg umetničkog nasleđa. Zamislite obnovljeni objekat kao dom kulture, memorijalni centar tišine ili inspirativni kutak za mlade pisce. Za sada, škola ćuti. Kao i Andrić nekada.