Zašto se u nekim selima i danas ne zviždi napolju posle mraka: Verovanje da se tako „dozivaju vetreni ljudi“
U Šumadiji, Pomoravlju i Timočkoj krajini, stariji i danas upozoravaju: „Ne zviždi noću, dozvaćeš vetrene ljude.“ Ova neobična zabrana potiče iz verovanja da zviždanje otvara put bićima koja hodaju vetrom i pamte ime onoga ko ih pozove.
Naizgled bezazlena radnja – zviždanje noću – u nekim krajevima Srbije do danas se ne preporučuje, pogotovo ako si sam, na otvorenom, ili ako vetar duva. U selima od Jagodine do Knjaževca, stariji ljudi još uvek opominju decu:
Ova fraza, koliko god mistična zvučala, oslanja se na duboko ukorenjeno narodno verovanje o bićima koja dolaze „s vetrom“, čuju zvuke i pamte ko ih je pozvao – makar i nehotično.
Ko su vetreni ljudi?
Vetreni ljudi, ili vetrenjaci, kako ih u nekim selima zovu, nisu duhovi mrtvih, niti obična mitska bića. Oni su „ljudi bez tela, ali s ušima“.
Prema predanju:
- niko ih ne vidi, ali oseća hladan dah iza vrata ili trzaj na ramenu,
- ne ulaze u kuću, ali stoje iza kapije,
- ne pričaju, ali šapuću u vetru ono što već znaš, ali ne želiš da čuješ.
Zašto zviždanje?
Zviždanje se doživljava kao neartikulisan zvuk – glas bez značenja, koji se lako „zalepi“ za vetar.
U narodnoj slici sveta:
zviždanje je poziv bez imena – a to je najopasnije, jer ne znaš koga zoveš.
Noću je vetar tihi nosilac, i ako se tvoj zvuk uhvati za njega, može doći ono što ne umeš da pozoveš – ali zna gde da stigne.
Gde se to još veruje i primenjuje
U selima kao što su:
Duboka i Siokovac kod Jagodine,
Klisura kod Knjaževca,
Medveđica i Suvo Polje u Homolju,
i dalje se čuje upozorenje deci:
„Ne zviždi kad vetar okrene.“
Zviždanje se posebno izbegava:
- u periodu oko ponoći,
- kada vetar dolazi sa groblja ili reke,
- na Đurđevdan i Mitrovdan, kada je „vetar najtanji, a duše najbliže.“
Šta se dešava ako neko ne posluša
Stariji pričaju da onaj ko zviždi noću počinje da sanja bez da pamti, da ga prati osećaj da neko stoji iza njega, ili da čuje da neko izgovara njegovo ime u tišini kuće.
U selima su znali reći:
„Ko zviždi vetru, taj nek ne zove druge kad ostane sam.“
Ako neko oseća nelagodu, savet je:
- trgnuti tri puta desnom rukom u stranu,
- provući vuneni konac ispod stola,
- i izgovoriti:
- „Ne bio tvoj put, ni moje ime u njemu.“
Zviždanje danas – igra ili poziv?
Danas se na ovo verovanje gleda kao na „starinske budalaštine“, ali… zanimljivo je kako i dalje ne zviždimo kad smo sami u tišini. I kako vetar i dalje nosi nešto više od prašine i lišća.
Možda ne verujemo u vetrene ljude, ali svi znamo taj osećaj kada zvižduk noću zvuči… pogrešno.
Zašto se verovalo da crna mačka koja legne na prag nosi poruku „s one strane“: Mačke u narodnim verovanjima nisu samo baksuz
U srpskom narodnom predanju, crna mačka nije bila samo znak nesreće – već i čuvar tajne. Ako se pojavi tiho, legne na prag i gleda u kuću, verovalo se da donosi poruku iz sveta mrtvih ili upozorenje koje se ne sme zanemariti.
Zašto se u nekim selima i danas ne zviždi napolju posle mraka: Verovanje da se tako „dozivaju vetreni ljudi“
U Šumadiji, Pomoravlju i Timočkoj krajini, stariji i danas upozoravaju: „Ne zviždi noću, dozvaćeš vetrene ljude.“ Ova neobična zabrana potiče iz verovanja da zviždanje otvara put bićima koja hodaju vetrom i pamte ime onoga ko ih pozove.
Ko su „nagaznici“ iz narodnog predanja: Bića koja ostaju na mestima tuge i pomerenih grobova
U zaboravljenim slojevima srpskog narodnog verovanja kriju se bića koja nisu ni duše ni demoni – već tragovi nesahranjenog bola. Nagaznici nastaju tamo gde je smrt ostala bez oproštaja.
Zašto se verovalo da noć između utorka i srede „nosi san bez povratka“: Zabranjeni dani u snovima
U nekim delovima Srbije, posebno u planinskim krajevima, postojalo je verovanje da su određene noći opasne za san. Najviše se izbegavala noć između utorka i srede, jer se verovalo da ono što se tada sanja – ne donosi poruku, već teret.
Zašto se nož zakopavao ispod kolevke u Homolju: Običaj da se preseče „nevidljiva senka“ koja prati bebu
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
Komentari(0)