Zašto se u nekim selima i danas ne zviždi napolju posle mraka: Verovanje da se tako „dozivaju vetreni ljudi“
U Šumadiji, Pomoravlju i Timočkoj krajini, stariji i danas upozoravaju: „Ne zviždi noću, dozvaćeš vetrene ljude.“ Ova neobična zabrana potiče iz verovanja da zviždanje otvara put bićima koja hodaju vetrom i pamte ime onoga ko ih pozove.
Naizgled bezazlena radnja – zviždanje noću – u nekim krajevima Srbije do danas se ne preporučuje, pogotovo ako si sam, na otvorenom, ili ako vetar duva. U selima od Jagodine do Knjaževca, stariji ljudi još uvek opominju decu:
Ova fraza, koliko god mistična zvučala, oslanja se na duboko ukorenjeno narodno verovanje o bićima koja dolaze „s vetrom“, čuju zvuke i pamte ko ih je pozvao – makar i nehotično.
Ko su vetreni ljudi?
Vetreni ljudi, ili vetrenjaci, kako ih u nekim selima zovu, nisu duhovi mrtvih, niti obična mitska bića. Oni su „ljudi bez tela, ali s ušima“.
Prema predanju:
- niko ih ne vidi, ali oseća hladan dah iza vrata ili trzaj na ramenu,
- ne ulaze u kuću, ali stoje iza kapije,
- ne pričaju, ali šapuću u vetru ono što već znaš, ali ne želiš da čuješ.
Zašto zviždanje?
Zviždanje se doživljava kao neartikulisan zvuk – glas bez značenja, koji se lako „zalepi“ za vetar.
U narodnoj slici sveta:
zviždanje je poziv bez imena – a to je najopasnije, jer ne znaš koga zoveš.
Noću je vetar tihi nosilac, i ako se tvoj zvuk uhvati za njega, može doći ono što ne umeš da pozoveš – ali zna gde da stigne.
Gde se to još veruje i primenjuje
U selima kao što su:
Duboka i Siokovac kod Jagodine,
Klisura kod Knjaževca,
Medveđica i Suvo Polje u Homolju,
i dalje se čuje upozorenje deci:
„Ne zviždi kad vetar okrene.“
Zviždanje se posebno izbegava:
- u periodu oko ponoći,
- kada vetar dolazi sa groblja ili reke,
- na Đurđevdan i Mitrovdan, kada je „vetar najtanji, a duše najbliže.“
Šta se dešava ako neko ne posluša
Stariji pričaju da onaj ko zviždi noću počinje da sanja bez da pamti, da ga prati osećaj da neko stoji iza njega, ili da čuje da neko izgovara njegovo ime u tišini kuće.
U selima su znali reći:
„Ko zviždi vetru, taj nek ne zove druge kad ostane sam.“
Ako neko oseća nelagodu, savet je:
- trgnuti tri puta desnom rukom u stranu,
- provući vuneni konac ispod stola,
- i izgovoriti:
- „Ne bio tvoj put, ni moje ime u njemu.“
Zviždanje danas – igra ili poziv?
Danas se na ovo verovanje gleda kao na „starinske budalaštine“, ali… zanimljivo je kako i dalje ne zviždimo kad smo sami u tišini. I kako vetar i dalje nosi nešto više od prašine i lišća.
Možda ne verujemo u vetrene ljude, ali svi znamo taj osećaj kada zvižduk noću zvuči… pogrešno.
PAZITE NA OVE GREŠKE: "To nije u duhu našeg jezika"
Srbi su naveli najgore pravopisne greške.
Zašto Desanka Maksimović đacima nikad nije davala jedinice?
Pesnikinja autentičnog izraza, dosledna sosptvenom viđenju sveta, bila je, kroz svoje pesme, sagovornica svih genercija, velika duša, mila i draga, a već samo njeno ime – Desanka Maksimović – u nama budi najlepša osećanja.
DA LI SE PRAVILNO KRSTITE PRED IKONOM U CRKVI: Veroučiteljica pokazala kako pravoslavci trebaju da to čine I OTKLONILA NEDOUMICE!
Ne idemo svi u crkvu redovno, to je tačno. Neko nikada iako se izjašnjava kao pravoslavac, neko tek ponekad svrati, neko je tamo o svakom većem prazniku, neko i češće mnogo...
Rahela Ferari – glumica koja je bežala od Gestapoa i preko noći osedela
Kada se spomene ime Rahele Ferari, pred očima oživljavaju likovi baka, majki, komšinica, ali i ozbiljnih žena koje su obeležile pozorište i film. Njena karijera trajala je više od pola veka, a iza sebe je ostavila trag u preko 90 filmskih i televizijskih ostvarenja. Ali, njen život bio je mnogo dramatičniji od uloga koje je igrala.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Komentari(0)