Zašto se stare fotografije ne bacaju, već pale? Narodno verovanje o pamćenju i duši u slici
U srpskoj tradiciji, fotografija nije samo uspomena – već duhovni otisak. Zato se ne baca, ne cepa i ne ostavlja među đubretom.
“Ne bacaj sliku – gledaće te iz kontejnera.” Ova rečenica, koliko god zvučala arhaično, svedoči o starom narodnom osećaju da je fotografija mnogo više od papira. U narodnoj svesti, ona nosi deo duše, deo života uhvaćenog u trenutku. Zbog toga se stare fotografije, naročito onih koji su umrli, nikada ne bacaju – već se ritualno pale, zakopavaju, ili spaljuju uz molitvu. Jer slika, ako je puna nečije prisutnosti, mora biti ispraćena – a ne odbačena.
Slika kao “zamrznuta duša”
U vreme kada je fotografija bila retkost, narod ju je posmatrao kao čudo – ali i kao opasnost. Ako te neko slika dok ne znaš – “oduzima ti deo života”. Ako umreš, a neko ima tvoju sliku – “ima ti duh na dlanu”. Zato se verovalo da se posmrtne slike ne smeju držati pored kreveta, niti da ih treba gledati noću.
Zašto se ne cepa, ne baca i ne lomi
Cepanjem ili bacanjem slike, po verovanju, narušavaš mir onog ko je na njoj. Baciti sliku u kontejner značilo je baciti nečije prisustvo u prljavštinu, što može doneti nemir, noćne more, čak i bolest. Zbog toga su bake govorile: “Ako ne znaš ko je na slici – moli se, pa je zapali.”
Rituali spaljivanja slika
- Pale se na tihoj vatri, uz rečenicu: “Neka ide mirno.”
- Ne pale se u kući – već napolju, najčešće uz reku, potok ili pod stablo.
- Ne pale se zajedno sa drugim stvarima.
- Ne gledaju se dok gore.
- Ako slika ne izgori do kraja – ostatak se zakopava.
Kako se slike čuvaju: u staniolu, među molitvama, uz krst
Stare slike često su se uvijale u staniol, čuvale u kutijama od bombona, stavljale među molitvenike ili držale pored slavske sveće. Time se pokazivalo poštovanje prema osobi sa slike, ali i strah da se “prisustvo ne razbudi”.
Danas – digitalna era, ali ista intuicija
Iako danas fotografije brišemo klikom, mnogi i dalje osećaju nelagodu kada to rade sa slikama pokojnika. I to je deo istog arhetipskog osećaja – da slika nije samo podsetnik, već energetski zapis. A zapis se ne briše tek tako.
Zašto se stare fotografije ne bacaju, već pale? Narodno verovanje o pamćenju i duši u slici
U srpskoj tradiciji, fotografija nije samo uspomena – već duhovni otisak. Zato se ne baca, ne cepa i ne ostavlja među đubretom.
Zašto se uveče ne daje nož, hleb ili ogledalo? Tri zabrane koje narod ne krši ni bez objašnjenja
U srpskoj tradiciji postoje predmeti koji se posle zalaska sunca ne smeju davati iz ruke u ruku – jer se veruje da prenose svađu, nesreću ili gubitak
Pesme koje se pevaju samo jednom godišnje: Glasovi koji odzvanjaju u određeni dan – i onda ćute do sledeće godine
Postoje narodne pesme koje niko ne zna napamet, ali svi znaju kada se pevaju – samo tada, i nikad više
Gde se još svira frula iz duše, a ne iz zvučnika: Srpska sela u kojima frula još diše
U Srbiji i dalje postoje mesta gde frula nije koncertna atrakcija, već deo svakodnevice – svira se uz stado, vruć hleb i zalazak sunca
Uskršnji ponedeljak i ritual polivanja devojaka: Paganski običaj za zdravlje i plodnost
Zašto su se devojke polivale vodom, gde se to i dalje radi – i kakve veze ima sa starim slovenskim prolećnim kultovima
Komentari(0)