ISTORIJA DEMOKRATIJE U SRBA: Ćorave kutije i ostale izborne krađe i podvale

Lepote Srbije

12:00

Kultura 0

Strpljivi čitalac ovog štiva biće zapanjen činjenicama: istorija srpskih izbora - od onih prvih održanih po odredbama Trojičkog ustava (donetog u Kragujevcu 1869.) pa do lokalnih iz 1996 - istorija je izbornih mahinacija, policijskog terora, hapšenja, ubistava, falsifikata, neprincipijelnih koalicija, demagogije, medijskih blokada...

nikola pašić
vikipedija

Kada su knezu Mihailu Obrenoviću jednom tražili više zapadnjačkog parlamentarizma, izneo im je jedan akt tadašnje skupštine, i na njemu "krst do krsta".

- Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode!

Knjaz je bio pobornik "prosvećenog apsolutizma" i voleo je da govori, kako on lično, u Srbiji poznaje sve obrazovane ljude - pa ima ih deset, najviše dvanaest!

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

- A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda - objašnjavao je mladim liberalima. - A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno!

"Naše novine govore o Španiji, Braziliji, o Japanu i Hindostanu - izvješća od svuda, savetovanja na sve strane - samo ništa iz i u Kragujevac."

Poslanici, prvi put u srpskoj istoriji, odrediše opšte pravo glasa za svakog Srbina "koji je punoletan i plaća danak," i za svoj trud dobiše "na ime dijurme po 15 groša dnevno". Skupština se imala birati na svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan: izbori počinju u osam ujuru, kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće "između sebe" članove biračkog odbora, svaki birač će "javno kazati" koga hoće za poslanika, biranje će se vršiti "neprestano do zalaska sunca," birački odbor će zatim "sašiti sve tabake redom" a "na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio".

Bilo je određeno da "za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici i oni koji u činovnički red spadaju, kao pensioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase", a ni vojnici "bilo kog čina".

Vrlo lep zakon, zakon, "jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu," ali... život je život. Glavni izborni faktor, u ta davna vremena, bila je - policija. Kako je to zaista izgledalo "na terenu" opisuju čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

"Izbori u srezovima su zavisili od policije. Povernici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima, u ono mesto koje bi sreski načelnik tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i Knezu."

U selima, gde je narod "još poštovao vlast" nije bilo problema, ali u varošima "vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka", piše Slobodan Jovanović.

Na izborima u Beogradu, 1871. kandidat opozicije, Aćim Čumić - po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda poznato samo po bifeu "Mandarina" a danas po tržnom centru - umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali su "rezervne biračke trupe", i kako piše Jovanović, "nadglasan je palilulcima i noćnim čuvarima, koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga glsovi koji su padali na Aćima Čumića, beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca, koji je bio vladin pristalica."

Citiramo dalje Slobodana Jovanovića:

"U Smederevu jedna polupijana rulja, naoružana batinama, krstarila je po varoši, i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije: to su bili pravi sopadzijski izbori."

Da se današnji stanovnici Palilule, ne bi počem osećali krivim, Jovanovićev izraz „palilulac" piše se malim slovima, i označava čoveka zaposlenog u tadašnjoj javnoj rasveti, koji je noću palio a zorom gasio gradske fenjere.

Udarao je po vlasti, sve dok nije ušao u vlast! Čumić je bio ministar policije od 1873. do 1875. a predsednik vlade od 1874. do 1875. godine. Ministar je postao u vladi Jovana Marinovića, prvog srpskog premijera koji je loše govorio srpski.

Čim je Knez Milan Obrenović postao punoletan okrenuo je leđa Milivoju Petroviću Blaznavcu, koji ga je doveo na presto, i prvu vladu poverio liberalu Jovanu Ristiću.

Ristićev kabinet zameniće vlada premijera Jovana Marinovića, Srbina iz Bosne, koji je čak imao i nadimak - Bošnjo. Bošnjo je bio oženjen ćerkom poznatog bogataša i dobrotvora, Miše Anastasijevića, koji će pokolenjima, između ostalih, kao svoju zadužbinu ostaviti Kapetan Mišino zdanje. Kapetan Mišin zet živeo je na visokoj nozi, u jednoj od najlepših kuća u Beogradu, govorio je srpski kroz nos, sa akcentom kao da je stranac, i - kako ga opisuje istoričar Slobodan Jovanović - bio je najsličniji onim ruskim zapadnjacima, koji su opisani u Turgenjevljevim knjigama. Robovao je jednoj strasti - uživao je da se kocka u velikim evropskim kockarnicama, a kockarski je ulagao velike kapitale na svetskim berzama. "Fizionomija mu je bila fizionomija mekušnog Sarajlije".

Kada je Marinović, koji je važio za konzervativca, privrženog dinastiji i vlasti, objavio sastav vlade, za sve je bilo veliko iznenađenje kada je za ministra unutrašnjih dela postavio Aćima Čumića. Gospodin Marinović je izgleda shvatio kako je "levičarstvo" Aćima Čumića obična demagogija, i postavljanje ovog najgrlatijeg srpskog opozicionara za ministra policije, jednostavno je objasni:

"Za ministra unutrašnjih dela potreban je čovek koji ima poznanstva i koji ima veštine da se s narodom i načelnicima razgovara. Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle čovek je od nauke. Bio je kmet beogradski, zna dakle nešto i administracije. Ima dara govora, a ima sve za srazlične boje ljudima, od svake klase!"

Oktobra 1874. raspisani su novi izbori za Skupštinu. Izborima je rukovodio Aćim Čumić. Uoči izbora uveo je novu praksu koja će postati redovna u Srbiji: promenio je gotovo kompletno policijsko osoblje. Od 18 okružnih načelnika 16 je premešteno ili penzionisano. Slično je uradio i sa sreskim načelnicima i pisarima. Pred izbore je hteo potpuno da se osigura, da na svim ključnim mestima budu - njegovi ljudi. Ali, nije se uzdao samo u policijski teror, uveo je i druge načine pridobijanja birača.

Osnovao je tajni, dispozicioni fond, i za izbore potrošio preko 3.000 dukata, što je za ono vreme bila velika suma. Pored toga, primenio je i novu vrstu korupcije: nemilice je davao dozvole za otvaranje novih mehana, što bi se reklo - umeo je s poslovnim prostorima. Svaki novi mehandzija postajao je njegov izborni korteš.

Otvorio je toliko novih kafana, da se po Beogradu pričalo kako se pobožni ljudi plaše da će jednog jutra i Saborna crkva osvanuti kao mehana prve klase!

U Srbiji tada još nisu bile jasno iznijansirane razlike između konzervativaca i liberala. Do 1881. političkih stranaka nije bilo, ali se jasno znalo ko je za vladu, a ko protiv vlade. Čumićeva policija dobila je jasno uputstvo kako ne smeju biti izabrani ljudi koji najviše smetaju. Na primer, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević, Jovan Bošković iz Loznice, i dva bivša oficira, Sava Grujić iz Valjeva i Jevrem Marković (brat Svetozara Markovića) iz Jagodine.

Grujić i Marković, kao pitomci "dezertirali" su sa Berlinske akademije, i učestvovali u poljskim ratovima, a po završetku školovanja spadali u najbolje srpske oficire tog doba. Obojica su bila sumnjivi vlastima zbog veze sa socijalistima. Grujić je, zbog svog pisanja u "Javnosti";bio izbačen iz službe, zatim će 1876. biti ponovo udaljen sa mesta direktora kragujevačke Topolivnice zbog podržavanja radničke bune nazvane "Crveno Barjače", a kad "prigusti", u srpsko-turskim ratovima biće postavljen za ministra vojnog...

Aleksandar Nikolajević bio je jedan od najuglednijih i najumešnijih trgovaca u Požarevcu. Uoči izbora, Čumić ga je jednostavno uhapsio. Namešteno mu je da neki državni činovnik koji je proneverio državnu kasu, "prizna" kako je novac podelio sa Nikolajevićem, i ovaj opozicionar stražarno je, iz Beograda, sproveden u požarevačku samicu. Posle mesec dana, ustavnovilo se da su optužbe bile lažne, pa je Nikolajević pušten. Ipak, to ga je dovoljno kompromitovalo i nije bio izabran.Slično je prošao i Bošković u Loznici.

Izbori iz 1874. bili su prvi na kojima su se rasplamsale partijske strasti. "Čumić nije mogao da pravi izbore mirno i iz potaje", piše Slobodan Jovanović.

"Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadzijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne."

No, i pored svih Čumićevih pritisaka i smicalica, u Jagodini je Jevrem Marković ipak izabran za narodnog poslanika. Bila je to prava mala, izborna bitka, koju je Čumić uzgubio, mada je bio - i bukvalno - upotrebio i artiljeriju!.

Sve do nedavno smatralo se kako su izbori za opštinsku samoupravu održani u Kragujevcu 1. novembra 1875. godine, kada su pobedili sledbenici Svetozara Markovića, najznačajniji lokalni izbori u istoriji Srbije. Danas je to već dovedeno u pitanje, jer se još ne zna kakvu će istorijsku težinu - kad jednom budu procenjivani s istorijske distance - imati lokalni izbori održani s jeseni 1996. godine i koji su izazvali lavinu nezadovoljstva u gotovo celoj Srbiji, koje je demonstrirano na potpuno "neprimeren" i neuobičajen način za Srbe višemesečnim mirnim protestnim šetnjama.

Dok Pera Todorović oduševljeno opisuje trijumf komunaca, Slobodan Jovanović to drugačije vidi:

"Radikali, u velikoj povorci, krenu kroz varoš. Usput je bilo svačega - i pijanke i igranke i šenluka iz pušaka. Radnici fabrike nasrtali su na građane i zlostavljali ih. U toj tuči došlo je do upotrebe oružja, dva su građanina poginula, trojica ranjena."

Crvena zastava nije niotkud iskrsla - objašnjava istoričar SlobodanJovanović. - Nju je dao napraviti Pera Todorović. Kako izgleda, on nije hteo ići dalje od jedne političke manifestacije kojom bi malo rastresao svoje istomišljenike, i malo napakostio vlastima. Rodom izJasenice, blizu sela Miloja Đaka, Todorović je u politici bio seoski đilkoš. Voleo je ići vlastima uz nos, i nije mogao zamisliti političku borbu bez vreve i galame. Ipak, nije on tad mislio na dizanje bune. Nije njemu bilo do bitke, nego do šenluka.

Bez obzira na sve već sad se mogu uočiti neke upadljive sličnosti između izbora koje deli 121 godina. Iako ni jedni ni drugi izbori, bar na prvi pogled, nisu imali poseban značaj za suštinu centralne vlasti u Srbiji, u jednom i u drugom slučaju ispalo je obrnuto. I 1875. u Kragujevcu i 1996. u Beogradu, Nišu, nizu drugih gradova i ponovo u Kragujevcu. I tad i sad bilo je pokušaja da se ponište rezultati izbora. Uoba slučaja došlo je do demonstracija koje su bile po mnogo čemu slične. Manifestacija poznata kao "Crveni barjak" prošla je u znaku pesme, igre, veselja. Na čelu tadašnjih kragujevačkih kolona išle su muzičke "bande", bilo je zviždanja, vike i graje, i šenlučenja, i - u oba slučaja - vlasti su na ulice izvele veliku oružanu silu.

Najveća razlika je u tome što je Milan Obrenović postupio mnogo surovije i "Crveni barjak" oduvao s kragujevačkih ulica vojskom i konjicom za jedno jedino veče.

Uprkos otvorenom agitovanju kneza Milana za naprednjake, i uprkos čitavog arsenala pritisaka na birače koje je sprovela vlada starog policijskog načelnika Danila Stevanovića - Čika Dače, izbore iz 1875. dobili su liberali Jovana Ristića.

Desilo se to - uglavnom zahvaljujući oštrije formulisanim nacionalnim programima, koji su imali izvanredan odjek u srpskom javnom mnjenju naelektrisanom Bosansko-hercegovačkim ustankom.

Prvu vladu obrazovao je Stevča Mihajlović i ta vlada bila je, što bi se danas reklo, prva "ratno-huškačka" klika. Kada je ratni kabinet Ristićev, bio zamenjen činovničkim, Ljubomira Kaljevića, Skupština će na inicijativu novog premijera, koji se trudio da na vlasti bude "mek", da ne bi ničim drugim poljuljao svoju popularnost osim proganjanjem Svetozara Markovića i "komunaca" a bio je toliko mek da mnogi njegovu vladavinu smatraju razdobljem anarhije i bezvlašća - izglasala zakon o opštinskoj samoupravi.

Seljačka Srbija nije se mnogo uzbudila oko tog zakona, ali, Kragujevac - ozbiljan školski centar, sa prvom radničkom klasom, sa Vojnom Topolivnicom, gde su izlazili socijalistički listovi Svetozara i njegovih pristaša, bacio se na samoupravljanje.

Pera Todorović bio je inspirator "Crvenog barjaka„, osnivač radikalne stranke, socijalista da bi završio kao veliki borac za prava dinastije. Radikali koje je izdao, namestiće mu čak i jednu morfinističko - homoseksualnu aferu

Uoči izbora za lokalnu vlast, zakazanih za 1. novembar, list "Staro oslobođenje" piše tekst sa mnogo uskličnika koji završava. "Sutra pohitajmo na birališta, da pokažemo da smo svesni svoga prava i dužnosti!" Što bi se reklo - svi u napad!

Pobedili su socijalisti, prvi put u istoriji, a za predsednika opštine izabran je Pavle Vuković, poslanik tzv. Adam - Milijine grupe, u režimskoj štampi već označen kao "komunac".

Jedan od sreskih špijuna piše za Beograd pismo u kome dojavljuje kako "socijalisti žele proterati kneza Milana iz Srbije, proglasiti republiku, a njen predsednik da bude Adam Bogosavljević".

Vladajući liberalni, režimski list "Istok", sav ustremljen na propagandu budućih ratova s Turskom, okomio se na lokalne izbore u Kragujevcu:

"Izabrani su po čuvenju uglavnom sankiloti, (avanturisti - pripadnici Francuske revolucije). Ovakvog nehajstva, kao što je na samom delu pokazano od strane građanstva kragujevačkog, niko ne pamti, pa stoga nije ni čudo što je sudbina Kragujevca pala u ruke nihilista."

A radnici Topolivnice odgovaraju u crvenom "Starom oslobođenju".

Mi radnici, mi građani koji snosimo sve državne i opštinske terete, ne damo više da nam kojekakvi kroje kapu, a po opštini da nam barataju nečiste ruke. Baš zato što smo sirotinja i što smo goli, naš interes i naše je pravo da se na biralištima i u opštini čuje naš glas, da vidimo ko to skida s nas runo, te ostadosmo goli.

Nadzornik Vojne fabrike šalje tad šifrovani telegram o tome kako "naša komuna neprestano prikuplja radnike fabrike na dogovor". Vlasti u pritvor šalju dva novinara, Peru Todorovića, jednog od najplodnijih i najvećih srpskih novinara svih vremena, i Iliju Todorovića. Dva urednika "Starog oslobođenja" stavljeni su pod istragu na osnovu tekstova koje su cenzura i policija dopustile. Još je više nastradao treći novinar, Sreta Anđelković koga odvedoše na dvogodišnju robiju, a njegovi ga ispratiše uvodnikom:

"Liberali su dopunili konzervativce - Kaljević je produžio delo Danilovo. Čestito, slobodoumna partijo! Produžite gonjenje i osuđivanje, punite tavanice, gušite ljude koji protestvuju u ime zadavljenog naroda protiv nasilja i tereta koji su na njega golog i gladnog legli. Udrite, gospodo, pod svakim vašim udarcem raste sila koju ste vi radi da ugušite. Raste, gospode, i najposle ona će se visoko uzdići nad nama, prekriće vas kao buran, sumoran oblak i biće vam suđaja."

Liberali su potom odlučili da ukinu opozicionu karagujevačku opštinu, i ponište rezultate izbora. Prema dopunama zakona o opštinama, skupili su dovoljan broj potpisa za sazivanje biračkog sastanka, na kojem je trebalo da bude zbačena vlast "nihilista".

Kragujevcom nastane žestoka agitacija.

Policija smisli jedan trik: da se zbor zakaže onda kad Topolivnica, sa 600 zaposlenih tada najveća fabrika Srbije, bude radila, "da radnici na zbor ne bi doći uzmogli".

Zbor za novi krug izbora bio je zakazan za 15. februar (27) februara po novom kalendaru.

Glasanje, bez obzira na sve, ispade pravi, novi trijumf socijalista i komunaca: 402 glasa za opštinu, samo jedan glas protiv.

Evo kako Pera Todorović opisuje dalji tok događaja:

"Pošto zbor ovako lepo svrši sve svoje poslove, on oduševljeno pozdravi Odbor uzvicima: živio, živio!

U tom banda zasvira, i na ulici, u oduševljenom narodu koji je izleteo iz opštinske avlije, zaleprša se visoko crvena zastava sa belim natpisom: „Samouprava".

Pošto je zbor glasao za vlast izabranu u "prvom krugu", nastalo je slavlje. Citiramo Peru Todorovića:

"Banda i crvena zastava pođoše napred, za njima se talasalo čitavo more oduševljenog naroda (bilo je, inače, oko 500 demonstranata). To behu većinom ljudi srednjeg stanja i sirotnija klasa.

Izbori iz 1875. bili su prvi pokušaj mladog inženjera Nikole Pašića da uđe u politiku. Pošto po tadašnjem ustavu državni činovnici nisu imali prava da budu birani za poslanike, Pašić je podneo ostavku na mesto podinženjera prve klase pri kruševačkom Okružnom načelstvu.

Znajući za njegove veze sa Svetozarom Markovićem i njegova "petljanja" sa Bakunjinom, tokom studija u Cirihu - poznanstvo sa Bakunjinom, smatra istoričar Latinka Perović, izmislio je Pašić lično, jer nikad nigde nisu bili na istom mestu, u isto vreme - vlasti mu ne uvaže ostavku. Kandidovaće se tri godine kasnije, i biće izabran, u rodnom Zaječaru, ali će mu mandat biti poništen na perdlog policije. Proći će tek na ponovljenim izborima, u drugom krugu, da bi, na Skupštini u Nišu, opasno zakuvao čorbu vladi, spajajući opozicionare sasvim različitih, pa čak i suprotnih programa, u savez protiv vlasti.

I u ovom svečanom trenutku opaljena i smežurana lica, i upali, iznureni obrazi radnika, sve je to odisalo nekom osobitom radošću. LJudi prezreni od bogataša, ljudi gonjeni bedama života, ljudi zadivljeni teškom borbom za samoodržanje, osetiše u ovom trenutku svoj čovečanski ponos i dostojanstvo.

Oni su građani, oni su bili na izborima, oni su pobedili..."

Knez Milan i komandant kragujevačkog garnizona tog dana su izmenjali stotinak (!) depeša, jer je slučaj uzet veoma ozbiljno. Žbiri su javljali da je razvijanje crvenog barjaka bilo znak za početak bune u Gruži i Jasenici, i da će "radikalci spaliti Kragujevac, kao komunci Pariz".

Austrijski konzulat telegrafiše u Beč da su oružane čete sa crvenom zastavom zauzele opštinu. A kao kolovođa bune, u depešama se pominje čak i upravnik Topolivnice, major Sava Grujić, prijatelj braće Marković, i Jevremov klasni drug sa vojne akademije.

Kneza je uhvatila takva panika da je tražio da vojska odmah puca po Kragujevcu. Predsednik vlade Kaljević to je odbio. Onda je imao ideju da se vojnici presvuku u radnička odela i izađu u grad, da polupaju dućane, pa taj "nered" da bude povod za vanredno stanje. Lokalni komandant je to odbio...

I na kraju:

"Vojska je izašla u varoš da održava red, a baš njena pojava hrabrila je na izborima pobeđene, ohrabrila je elemente koji su pravili nered...

Na više mesta dogodio se boj i sukob. Vojska je izmarširala u varoš i krstarila ulicama a opštinskim vlastima ništa o tome nije javljeno. Šta ovo znači! Je li Kragujevac u opsadnom stanju?

Je li zadatak srpske vojske da krstari po mirnoj varoši i vata, tuče i apsi mirne građane!", pita se Pera Todorović, za koga kažu da je stajao iza svega, pa se uporno tvrdilo da je cela pobuna "Perino delo".

Uhapšeno je tridesetak vođa pobune, a na suđenju, svoju odbranu Pera Todorović počeće grmeći:

- Ja ovde ne ustajem da se branim, ja ustajem da tužim!

(srpsko-nasleđe.co.rs)

@lepotesrbijee BANJA VRUJCI Lekovita voda i čudotvorno blato poznati u celom svetu #srbija #lepotesrbije #serbia #fypシ゚ #fyp #foryoupage #fyf ♬ original sound - LepoteSrbije

Komentari(0)

Loading