OVAKO JE ČUVENI ROMSKI TRUBAČ IZVOJEVAO POBEDU SRPSKE VOJSKE JEDNIM POTEZOM! Od kralja dobio čak i ORDEN (FOTO)
Rustem Sejdić je nakon Velikog rata odlikovan i Albanskom spomenicom, budući je u sklopu srpske vojske prešao preko Albanije, ali se nažalost ne zna kada je tačno preminuo
Ako se kojim periodom istorije može srpstvo pohvaliti, onda su to vremena i veliki trijumfi naše hrabre vojske u Prvom svetskom ratu. Cerska bitka i veličanstvena pobeda, mudrost Putnika, Stepanovića, Jurišića, Bojovića, ali jedna akcija biće zapamćena za vek vekova kao taktički savršen potez uz vrhunac jednostavnosti i lukavosti. Jedan čovek iz legendarnog puka je na svoju ruku, svojom trubom izvojevao pobedu. Kako? Tako da se stotinu godina kasnije prepričava.
Njegovo ime je Rustem Sejdić.
vikipedija
Sejdić je 1892. godine rođen u romskoj porodici, a ostao je upamćen kao trubač Gvozdenog puka i nosilac Albanske spomenice.
Njegova lukavost je jedne noći, 1917. godine, dostigla vrhunac, te je uz dvojicu kolega, bez znanja komande, krenuo u proboj linija na jedan specifičan način.
Bugari su masovno streljali stanovništvo jablaničkog i topličkog sreza. Ubili su više od dve i po hiljade ljudi i spalili hiljade kuća. Tu vest su borci Gvozdenog puka dobili dok su bili na Solunskom frontu, a mnogi su bili upravo iz krajeva koje je pokolj direktno pogodio. U jezivom strahu za sudbinu svojih najmilijih, rešili su da se osvete, a trojica vojnika uradila su to krišom, bez znanja svojih nadređenih.
Naime, u noći između 29. i 30. oktobra pripadnici čuvene bugarske Rilske divizije — inače poznate po spretnosti i borbenosti te popunjene mahom onim najboljim što je bugarska vojska imala — krenula je da jurišom povrati Kajmakčalan i da nas sa njega potisne. Dva puta su nas isterivali iz rovova, i dva puta smo se vraćali, ali je treći put po nas situacija bila na ivici katastrofe. U tom trenutku, dok se lomilo, začuo se zvuk naše trube koji je pozvao na juriš. Srbi su „na jedan“ jurnuli, i odbacili dušmane.
vikipedija
Sutradan, pukovnik Milić bio je u čudu oko toga šta se zbilo, pa se dao u istragu, ne bi li ustanovio ko je izdao naređenje da se oglasi juriš. Oficiri su se rastrčali, ustanovilo se da niko nije ništa slično zapovedio, te da je Jablaničanin po imenu Rustem Sejdić na svoju ruku dunuo koliko ga pluća nose.
Izveden je pred komandanta. „Ko je tebe ovlastio da upotrebiš tu tvoju trubu i daš znak za juriš?“, besno ga pita ovaj. Rustem slegne ramenima, pa prizna: „Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali“. Pukovnik Milić je istog dana od štaba tražio orden za Sejdića, i dobio ga: u pitanju je bila takođe Karađorđeva zvezda sa mačevima, a izgleda da ga je odlikovao lično vojvoda Stepa Stepanović.
Orden je dobio i godinu dana kasnije, zbog nove „smicalice“, i to lično od našeg regenta Aleksandra u prisustvu francuskog generala Franšea d’Eperea. Počelo je tako, što su Bugari izvršili masovno streljanje stanovništva jablaničkog i topličkog sreza, iz čijih redova su, kao što rekosmo, mahom dolazili pripadnici Gvozdenog puka. Glas o tome stigao je na Solunski front, a tri vojnika su odlučila da se krvavo osvete, bez znanja svojih pretpostavljenih. Vojnici su bili Ilija Ilić, Buksan Strugoprutić i Rustem Sejdić.
Šta su uradili? Prišunjali su se do bugarskih položaja, koristeći grmljavinu nečujno i neprimetno kleštima isekli bodljikavu žicu, pa zasuli bombama neprijateljske rovove. Po dogovoru, kad su grunule bombe, Sejdić je zasvirao srpski znak za napad pa odmah potom bugarski za povlačenje, koji je naučio jer im se lukavac već ranije bio prikradao i osluškivao. Pakao olujne noći je tako počeo. Bugari su poslušali „naređenje“ i napustili svoje položaje, razbežavši se, a Srbi su ih zaposeli, ni sami ne znajući kako i zašto. Odlikovana su sva trojica.
Rustem Sejdić je nakon Velikog rata odlikovan i Albanskom spomenicom, budući je u sklopu srpske vojske prešao preko Albanije, ali se nažalost ne zna kada je tačno preminuo. Zna se, ipak, da je njegov unuk čuveni trubač Fejat Sejdić (1941—2017), „gospodar Guče“ i „kralj trube“, čovek koji je svirao Titu, kraljici Elizabeti II, Šarlu de Golu, Orsonu Velsu. Za razliku gospodina Ademovića, gospodin Rustem Sejdić nema ulicu nigde u Srbiji.
Inače, dopisnik švajcarskog dnevnika „Žurnal de Ženev“ oktobra 1918. godine ovim je rečima opisao Gvozdeni puk: „Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30—40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjena je samo za kinematografske filmove“. Uopšte o srpskoj vojsci, general d’Epere je zapisao: „To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva“. Amin.
Neustrašivi bard : glas koji je odjekivao scenom i filmom
Kada se pomene ime Ljube Tadića (1929–2005), prva asocijacija gotovo svakog ljubitelja pozorišta i filma jeste – glas. Dubok, autoritativan, prodoran, bio je njegovo najmoćnije oružje. Uz njega, išla je i pojava koja je plenila – visoka figura, snažan izraz i stav glumca koji nikada nije poznavao strah na sceni.
Zašto je Stefan Lazarević jedan od najvažnijih vladara srpske istorije -vladar iz reda Zmaja i tvorac Manasije
Među svim vladarima srednjovekovne Srbije, retko ko se ističe kao despot Stefan Lazarević (1377–1427). Sin kneza Lazara i kneginje Milice, naslednik Kosovske tradicije i poslednji veliki vitez srpske srednjovekovne države, Stefan je ostavio neizbrisiv trag u istoriji i kulturi. Njegova vladavina bila je most između izgubljenog carstva Nemanjića i buduće borbe za opstanak pod Osmanlijama.
Tvrđava Zvečan – čuvar severnog Kosova kroz vekove
Na strmoj vulkanskoj kupi iznad reke Ibar, uzdiže se tvrđava Zvečan – jedan od najstarijih i najznačajnijih srednjovekovnih gradova Srbije. Kao strateško uporište i kraljevski dvor Nemanjića, Zvečan je bio svedok uspona srpske države, ali i burnih borbi koje su oblikovale našu istoriju.
Sakriven među stenama Jerme: manastir Poganovo i njegove čuvene legende
Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od sela Poganovo, smešten je manastir posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu. Sklopljen sa prirodom, među strmim stenama koje se nadvijaju nad rekom, ovaj manastir deluje kao da je iznikao iz samog kamena. Spoj duhovnosti, umetnosti, legendi i prirodnih lepota čini ga jednim od najlepših kutaka jugoistočne Srbije.
Đeravica, Albanska golgota i legende Prokletija - sneg, bol i ponos srpske istorije
Na krajnjem jugozapadu Srbije, Kosovu i Metohiji, na tromeđi sa Crnom Gorom i Albanijom, uzdiže se najdramatičniji planinski venac Balkana – Prokletije. Ove „Uklete planine“ oduvek su budile strahopoštovanje svojim strogim grebenima, večnim snegom i nepristupačnim vrhovima, ali i privlačile one koji žele da osete moć netaknute prirode.
Komentari(0)