NARODNO VEROVANJE O GRMLJAVINAMA I MUNJAMA U OKOLINI BEOGRADA Zduhaći, gradobranitelji, čuvarkuća, Sveti Ilija i Ognjena Marija
Prenošenje narodne tradicije i verovanja koja se odnose na udare groma, pojavu munja, sevanje na nebu i drugo, koliko nam je poznato, u domaćoj literaturi nije proveravano sa aspekta utemeljenosti na osnovu relevantnih, tj. osmotrenih meteoroloških podataka.
U svrhu utvrđivanja osnovanosti predanja o navedenim pojavama izvršena je analiza pojave gromova i munja za period 1975–2009. godine za Meteorološku opservatoriju u Beogradu. Dobijeni rezultati mogu se prihvatiti uslovno, kako zbog relativno ograničenog prostora na koji se odnose, tako i zbog klimatskih promena koje se različito odražavaju, prvenstveno u odnosu na period za koji se podaci obrađuju.
Sticanje znanja i razumevanje mikro i makro-prostora sa svim zakonitostima i interakcijama koje su prisutne u čovekovom okruženju u socijalnoj i prirodnoj sredini, predstavljalo je važnu uporišnu tačku u celokupnom kulturnom razvoju. Obrasci ponašanja koje su ljudi prenosili i usvajali jedni od drugih zapravo su i uticali da se obezbedi što bolji fizički opstanak na ovome svetu [Žikić, 2012].
S obzirom na to da je područje Beograda, kao i region oko reka Save i Dunava u toku 20. veka, a posebno posle Drugog svetskog rata, naseljavano pretežno stanovništvom iz seoskih sredina, sa gotovo svih strana južnoslovenskog prostora, izvesno je da je, krećući se prema gradovima, narod nosio sa sobom i verovanja i običaje. Takvo ponašanje i mišljenje, kao recidiv iz prošlih vremena, često je bilo latentno ali i praktikovano od najstarijih članova pridošlih porodica.
Možda vas zanima:
Izbegavajte ove stvari da nosite kao poklone na slavu: U narodu se veruje da nose lošu energiju i nesreću
Kad krene sezona slava uvek je dilema šta poneti domaćinu za poklon
STARA NARODNA VEROVANJA: Kako su bake znale pol deteta?
Mnoge buduće roditelje muči pitanje kog pola će biti njihova beba.
Možda vas zanima:
Izbegavajte ove stvari da nosite kao poklone na slavu: U narodu se veruje da nose lošu energiju i nesreću
Kad krene sezona slava uvek je dilema šta poneti domaćinu za poklon
STARA NARODNA VEROVANJA: Kako su bake znale pol deteta?
Mnoge buduće roditelje muči pitanje kog pola će biti njihova beba.
Možda vas zanima:
Izbegavajte ove stvari da nosite kao poklone na slavu: U narodu se veruje da nose lošu energiju i nesreću
Kad krene sezona slava uvek je dilema šta poneti domaćinu za poklon
STARA NARODNA VEROVANJA: Kako su bake znale pol deteta?
Mnoge buduće roditelje muči pitanje kog pola će biti njihova beba.
Kazivači su u svojim interpretacijama gotovo uvek isticali da oni „lično ne veruju u babske priče, ali komšiji se zapalila slama zbog toga što nije poštovao zabranu rada o prazniku” i slično. Takvih i sličnih narativa u savremenoj srpskoj etnologiji ima registrovanih u priličnom broju.
Shutterstock
Stoga, može se konstatovati da su do danas sačuvana predanja i verovanja „šta se valja“ ili pak „šta ne valja” raditi u toku godine, odnosno da se u vidu prenosne, imitativne magije, magijskih profilaktičkih radnji i uz pomoć rituala i simbola uticalo na prirodu i njene povoljne i nepovoljne strane, a sve u cilju obezbeđenja egzistencije i zaštite. U tom kontekstu, ponašanje pojedinaca i zajednica, naročito u ne tako davnoj prošlosti, bilo je usaglašeno sa vremenskim prilikama manifestovanim na određene dane u godini.
To se ogledalo posebno u vreme većih crkvenih praznika na koje je preneto pored religijskog značenja i narodno verovanje, usmereno ka kosmogonijskim silama i pojedinačnim značenjima. Danas se takođe može čuti u narodu da stariji stanovnici kažu, na primer, „topao Božić – snežan Uskrs”, ili ako je blaga zima, u narodu veruju da će biti kišno i hladno leto, i obrnuto – ukoliko je jaka zima, sa mnogo snega – leto će biti vrelo i suvo.
U narodu je za „grad” raširen naziv „led”, a za nepogode se govorilo „vreme” (npr. tamo je bilo „vreme”), ili, grad useve „tuče”, „bije”, „potre”, „satre”, „pobije” [Jeftić, 1958]. U etnografskoj građi zabeleženo je, da narod pominje da grad najčešće „tuče” od Sv. Sisoja, 19. jula pa do Sv. Ilije, 2. avgusta [Jeftić, 1958]. Munja koja se pojavi pre udara groma povezivana je sa oznakom Božje kazne. Munja se zapravo shvatala kao svetlosna pojava, pa se često mogao čuti naziv „svetlica”.
Shutterstock
Kod Srba se munja povezivala sa Ognjenom Marijom, za koju se kaže da je svetiteljka tamnog, sinkretičkog, pagansko-hrišćanskog porekla. Grom i munja, navodi Slobodan Zečević, „su vizuelne i akustičke atmosferske pojave, koje su u svesti naših predaka izazivale neobične predstave” [Zečević, 2008: 564].
Grmljavina i sevanje munja često se povezivalo sa „čudima” Sv. Ilije, ili pak, u prošlosti i sa imaginarnim bićima poput ala i zmajeva, o čemu pored etnografskih zapisa svedoči i usmena narodna književnost. Antičko nasleđe u duhovnoj kulturi na ovom prostoru danas je teže dokazati, ali bez sumnje i kod Grka, a zatim i kod Rimljana grom je bio glavno simboličko obeležje vrhovnih božanstava (Zevsa, Jupitera). Pomoću groma i munje mnogi proroci su predskazivali budućnost, što je donekle sačuvano i u srpskom folkloru, naročito u vezi sa predanjima o bogu Perunu i svetkovanju četvrtka (Spasovdana), dana prema verovanjima posvećenog tom božanstvu.
vikipedija/Sveti Ilija kao Perun Gromovnik
VREMENSKE PRILIKE I NARODNA VEROVANJA
Ipak, prema ovoj vrsti izgrađenog verovanja kod seoskog, a kasnije i gradskog stanovništva, mora se odnositi sa određenom rezervom, jer je sasvim izvesno da je i sama Crkva uticala na formiranje i intenzitet straha od toga da će se „desiti nešto loše” ukoliko se ne poštuje religijski okvir crkvenih praznika, pa i u vreme letnjeg ciklusa koji je bio predodređen za agrarne i stočarske delatnosti. Opozicija profanog i sakralnog, smatra Dušan Bandić, može se posmatrati u formi opozicije između pojavnog i suštinskog, između egzistencije i esencije. Isti autor smatra da u razumevanju profane i sakralne stvarnosti nema većih razlika u narodnom razumevanju prirode i kulture, pa dolazi do međusobne zavisnosti ove dve stvarnosti [Bandić, 1990].
Naime, crkveni kalendar u linearnom obliku je ispresecan svakodnevicom i praznicima koji su raspoređeni na celu godinu, pa propisuje isto ponašanje svojim vernicima i leti i zimi. U kanonskom, crkvenom učenju praznici su posvećeni molitvi i duhovnom spajanju čoveka i božanskog, odnosno to su posebni sveti dani obeleženi molitvama i služenju Bogu, pa je prirodno što su materijalni sadržaji u vreme praznika, kao što je i fizički rad, zabranjeni. Naročito se to iskazivalo u agrarnim društvima za rad u polju ili obavljanje nekih drugih kućnih poslova, a kasnije se prenelo na druge delatnosti i u građanskom društvu.
Praznici su postajali markeri za bitna događanja u društvu. Ljerka Opra takođe konstatuje da se u prošlosti narod orijentisao prema praznicima i tako uticao na razvijanje kulture sećanja o bitnim događajima, bilo da su oni povoljni ili ne [Opra, 1998]. Uglavnom je narod posmatrajući atmosferske pojave u dane praznika prihvatao u binarnom odnosu dobrog i lošeg znaka „poslatog od Boga”, preko sveca kojem je taj dan posvećen davao svoja tumačenja pojedinih elementarnih nepogoda i posledica koje su tada nastajale i to zadržavao i prenosio kao deo kulture sećanja.
O tome danas svedoče mnogobrojna sačuvana predanja o mogućim kaznama ukoliko bi se prekršila neka od zabrana povezana sa svetkovanjem praznika u letnjem vremenu. Na primer, u srpskom folkloru mnogi narativi ukazuju na izvršene kazne ukoliko se nisu poštovali praznici posvećeni Ognjenoj Mariji ili Svetom Iliji (veza sa prehrišćanskim slovenskim bogom Perunom).
Takve kazne sustižu one koji su radili na pomenute praznike u polju, a manifestuju se udarom groma i uništenom letinom usled nevremena. Preuzeti iz prirode, međusobno različiti prirodni elementi u kulturi dobijaju formu znaka i označavanja, te kao prirodni elementi pomažu u prostoru ljudskog preobražaja i transponovanja [Jovanović, 2000].
Na osnovu izdvojenih primera pokušali smo da sagledamo koliko su verovanja u narodu u saglasju sa konkretnim, osmotrenim vrednostima.
EMPIRIJSKI PODACI O GRMLJAVINI I MUNJAMA I VEROVANJA U NARODU
Sa savremenim napretkom nauke i multidisciplinarnim rezultatima istraživanja nekog područja u integralnom smislu kulturnih pojava i fenomena, postaje jasniji njihov duhovni prostor i otvara se mogućnost potpunijeg objašnjenja ponašanja ljudi iz prošlih vremena.
Tako, na primer, u istraživanjima usmerenim ka analizi učestalosti grmljavine i munja na području Beograda u periodu od 1975. do 2009, posebno u vreme letnjeg solsticija, mogu se hipotetički postaviti konstrukti suštine verovanja u moć prirode, te naslutiti i razlozi pojedinih učestalih radnji koje su praktikovali ljudi u prošlosti, sa ciljem da se zaštite na prvom mestu od elementarnih nepogoda, odnosno da zaštite svoju letinu i stoku, tj. domaćinstvo u celini.
Ovom prilikom pažnja je usredsređena pretežno na letnje vreme, a to je prema narodnom shvatanju period od Đurđevdana (6. maja) do Mitrovdana (8. novembra). Ujedno to je period, prema Ivanu Kovačeviću, smanjene religijske aktivnosti, jer su u prvom planu bile privredne aktivnosti sa ubiranjem letine [Kovačević, 1985]. Od Đurđevdana do Mitrovdana, sve dok se ne ubere letina, ponašanje je bilo regulisano običajnim kodeksima, naročito u vreme letnjih praznika.
Analiza podataka je obuhvatila osmotrene podatke o grmljavini, sevanju i grmljenju na Meteorološkoj opservatoriji Beograd (φ = 44°48’N, λ = 20°28’E, h=132 m) u periodu od 1975. do 2009. godine.
Printscreen
Na slici iznad (slika 1) može se videti da je učestalost električnih pražnjenja najveća u periodu maj–avgust, pri čemu su ove pojave najzastupljenije tokom juna (300 od ukupno 1.250 dana u periodu od 35 godina, što je u proseku 8,6 dana mesečno).
Printscreen
Rezultati analize dnevne raspodele pokazuju da je učestalost električnih pražnjenja veća u popodnevnim i večernjim satima, kada se uočavaju dva karakteristična maksimuma, jedan oko 17, a drugi oko 21 i 22 časa (UTC+1), a najmanja učestalost je u prepodnevnim satima (slika 2).
Pored dnevnih vremenskih prilika, nepogode koje se dešavaju noću takođe su bile predmet narodnog verovanja. Noć je inače u narodu određena kao mitski prostor koji je pripadao svetu demona i zlih bića, pa se, na primer, pojava munja noću povezivala sa dejstvima đavola, ređe veštica. Tada se razvija strah i potreba za zaštitom najmilijih, a posebno dece.
U tom kontekstu, odlazak Sunca, tj. dana, shvatao se kao vreme privremene smrti, a potom, sa prvim znacima svetla, dan se „rađa”, tj. iznova započinje život. Narušavanje te harmonije ogledalo se u elementarnim nepogodama koje su, prema verovanjima, bile prouzrokovane zlim silama kao što je rasprostranjeno u verovanjima stanovništva iz naselja u okolini Smedereva [Marjanović, 2013].
Za razliku od linearnog smenjivanja praznika, svakodnevice i vremenskih prilika, što se odražavalo na sadržaj magijskih radnji i relevantnih zabrana, obično sačuvanih do danas u leksemi „ne valja se”, kao i u ponašanju usmerenom ka profilaktičkim sadržajima, opštoj egzistenciji, noć – u kojoj se odigravaju i elementarne nepogode uz grmljavinu i sevanje munja, izgrađuje u narodu potrebu za magijskim radnjama usredsređenim na profilaksu užeg prostora: dom, kuću i najbliže ukućane.
Interesantni rezultati analize do kojih smo došli odnose se na raspodelu broja dana sa grmljavinom i sevanjem po datumima (slika 3).
Printscreen
Maksimum pojava je krajem juna i početkom jula, a centralni datum je 28. jun. Pored tog glavnog, javlja se još nekoliko maksimuma u vidu grupacije nekoliko dana. Takve periode mogli bismo nazvati kvazi-singularitetima. U tim periodima znatno je veća verovatnoća za pojavu električnih munja u odnosu na periode sa minimumom slučajeva.
Pored glavnog perioda od 27. juna do 1. jula, najznačajniji su još periodi i datumi (kvazi-singulariteti) 24. april, od 30. aprila do 2. maja, od 16. do 22. maja, od 7. do 17. juna, 7. jul, od 12. do 14. jula, 4. avgust, od 8. do 11. avgusta i od 28. avgusta do 1. septembra. Analogno tome možemo odrediti i periode sa manjim brojem dana, a najuočljiviji je druga polovina jula. Primetno je da se broj slučajeva sa električnim munjama naglo povećava od 23. aprila, a naglo smanjuje od 2. septembra. Zanimljivo je da je u nekim godinama sa manjim brojem grmljavinskih dana zabeleženo duže trajanje električnih munja u odnosu na godine kada ih je bilo u većem broju dana.
DISKUSIJA EMPIRIJSKIH REZULTATA
Predstavljeni rezultati su gotovo podudarni sa narodnim ponašanjem i verovanjem u moć prirode, tj. u snagu vremenskih nepogoda u toku leta, dok u periodu kako se približava zima „opasnost” prestaje, ali je to ujedno i završetak radova u polju. U srpskoj etnografskoj građi nekolicina zabeleženih narativa, kao i nazivanje tzv. letnjih svetaca (u julu i avgustu) „ognjenim” ukazuje na veći intenzitet straha od prirodnih katastrofa koje se događaju kao posledice letnjeg električnog pražnjenja i eventualnih posledica tih prirodnih zbivanja.
Tome su se uglavnom suprotstavljali kolektivnim magijskim i religijskim radnjama. Verovanje u snagu kolektivnog dejstva na atmosferske pojave u narodu bilo je veoma zastupljeno u obredima.
Tako, na primer, od Spasovdana (četvrtak, četrdeset dana po Uskrsu) do Duhova (nedelja, pedeset dana po Uskrsu) u okolini Beograda, kao i u drugim krajevima Srbije, održavane su seoske zavetine i litije u cilju očuvanja stoke, obezbeđenja i zaštite pašnjaka, oranica, voćnjaka i vinograda od vremenskih nepogoda [Cobelj, 1974]. Krstonoše su se okupljale u portama crkava uoči ili na dan nekog od pomenutih praznika, a potom se povorka kretala kroz polja, obilazili su naselja i zaseoke, noseći grane ili krstove i barjake, a nakon obilaska priređivali su gozbu na kojoj je učestvovalo celo selo.
FOTO:RINA/Barjaktari
U selima iz okoline Beograda povorka krstonoša bila je u praksi sve do Drugog svetskog rata. Nakon 1990. godine obredi krstonoša se obnavljaju, ali im je značenje danas uglavnom usmereno ka interpretaciji „tradicije” i integraciji stanovništva oko zajedničkih običaja kao dela identiteta mi/oni (poput „mi idemo u krstonoše o Spasovdanu, a oni to čine o Duhovima”). Odnosno, danas povorke krstonoša ukazuju na pripadnost lokalnoj zajedinici, pa i veri, ako je reč o multikulturalnoj sredini, a manje se vezuju za arhaično značenje iz prošlosti.
Kada se postavi u fokus tema odnosa prirode i kulture, treba imati u vidu dva bitna sadržaja obrednog ponašanja koja se često određuju kao folklorna, a odnose se unutar toga na postulate ovostranosti i onostranosti. Jedno je vezano za ovozemaljski život, agrarno društvo, animistička verovanja i (ne)shvatanje prolaznosti vremena. Godina kao širi pojam u agrarnom sistemu društva bila je podeljena na dva polugodišta, mitrovdansko i đurđevdansko, odnosno na zimu i leto. Drugo ponašanje i mišljenje je zapravo ono duhovno, obredno ponašanje i bilo je usmereno na uopštena shvatanja prirodnih zakonitosti (binarnog sistema – dana/noći, dobrog/lošeg, opasnog/dobrog), koja prema narodnom verovanju egzistiraju u kontekstu svih neposrednih pojava koje se odigravaju u samoj prirodi, a kojima „gospodari” snaga Sunca ili Meseca, duše predaka, odnosno imaginarna mitska bića.
Neophodno je napomenuti da se i u domaćoj naučnoj literaturi, poslednjih godina, sve više pojavljuju radovi koji ukazuju na direktnu povezanost između procesa na Suncu i poremećaja u atmosferi i ostalim geografskim sferama naše planete [Ducic et al., 2008; Milovanović i Radovanović 2009; Radovanović i dr., 2009; Radovanović i dr., 2010; Radovanović i dr., 2013]. Osim toga, polarizacija svakodnevice i zakonitosti koje vladaju u kulturi i društvu na: dobro/zlo, dan/noć, lepo/loše je manifestovana i na atmosferske pojave. Kiša je dobra za useve, ona doprinosi rađanju, ali u isto vreme kiša uz grmljavinu i sevanje munja je opasna atmosferska pojava, jer može prouzrokovati vatru koja u ovom slučaju ima snagu uništenja.
Ponašanje ljudi koji su izgrađivali svoj odnos prema prirodi i njenom oduhovljenju, u vreme kada su zemljoradnja i stočarstvo predstavljali dve vodeće privredne grane u „seljačkom” društvu, kakvo je bilo srpsko do kraja Drugog svetskog rata, određivalo je i zakone u kulturi, a samim tim uticalo je i na karakter kontekstualizacije modela življenja (slika 4).
Iz skice prazničnih dana u toku, uslovno rečeno, „letnjeg” polugođa, prema narodnom verovanju „opasnost” se po zajednicu povećava od Đurđevdana (6. maj), najintenzivnije dejstvo sagledano je u julu od praznika Ivanjdana, Petrovdana do početka avgusta, odnosno Sv. Ilije. Nakon toga, oko Preobraženja (19. avgust) kada se verovalo da se priroda „preobražava” i da se priprema „dolazak” zime, sve je manje tabuisanog ponašanja i magijskih radnji usmerenih ka zaštiti useva.
Opasnosti od grada, smatra Dušan Bandić, nikada nisu bili izloženi samo pojedinci i njihova imanja, nego sva domaćinstva unutar seoske zajednice. Uklopljeno u verovanje kada „preti opasnost” od elementarnih nepogoda, na primer u krajevima severozapadne Srbije i danas su vidni određeni simboli. Tako na primer, od Spasovdana (40 dana posle Uskrsa, u četvrtak) podizani su na raskrsnicama tzv. „krstovi od vremena” (Rađevina, Jadar, Mačva), a na ograde kuća i privrednih zgrada postavljani su krstići načinjeni od leske (okolina Beograda). „Krstovi od vremena” i krstići od leske predstavljali su apotropejone kojima je uloga zaštita od udara groma. Kao zaštitnici od grada prema narodnom verovanju mogu se javiti ljudi, životinje i imaginarna bića [Bandić, 1997].
Printscreen
U narodu je bio poznat i naziv „gradobranitelji”, za ljude koji se bore sa oblacima kako bi odbranili svoje selo od grada tj. leda. Zabeleženo je da su takvi, izabrani, posebni ljudi odlazili iz naselja na prve znake da će biti nepogode, a vraćali se pocepani i iznureni kada nevreme prođe [Jeftić, 1958].
Na osnovu proučavanja narodnih predanja, Dušan Bandić je izveo zaključak da se gradobranitelji pojavljuju dvojako – kao vračevi i kao šamani. Oni koji su označeni kao vračevi najčešće se nazivaju gradobranitelji, ali se čuju i drugi nazivi poput vetrovnjaci, vremenjaci, oblačari. U narodu se smatra da ovakvi ljudi poseduju nekakvo tajno znanje, kao i da poseduju naročite magijske veštine.
Ovi drugi, nazivaju se zduhaćima (stuha, stija), a imaju moć da padnu u trans baš kao šamani. Veruje se da tada njihova duša napušta telo i odlazi u visine, ka oblacima, kako bi se borila sa bićima koja donose grad [Bandić, 1997]. Zapis narativa iz sela Vranić nadomak Beograda ilustruje strukturu narodnog sećanja o crnim oblacima, a prenosi u svojoj prikupljenoj građi Biljana Sikimić: „Kad naiđe oblak crn i grad … moja svekrva je vikala davljenike, poimence viče: Maro, il’ kako se već ko zove, te koji su se udavili: Vucite oblake na Savu! Vucite oblake na Savu! Pokojna Natalija … stara bila žena … uzme soli i nož i izbaci napolje … da stane grad. A moja svekrva, a to sam čula i od babe pokojne, čim počne grad one su odbrojavale tako, te vikale, ali samo ko se udavio. Samo te davljenike” [Sikimić, 2000: 57].
U podavalskim selima, na osnovu istraživanja Miline Ivanović-Barišić u poslednjim decenijama 20. i na početku 21. veka, sačuvan je narativ da Sv. Ilija vozi kola po oblacima a „tada pod točkovima njegovih kola, u koja su upregnuti konji, sevaju varnice. A kada grom udari u drvo, onda se veruje da je grom gađao đavola koji se tu sakrio”. U ovim krajevima, kao što je to slučaj i u beogradskoj Posavini pa i šire, legende vezane za Sv. Marinu, u narodu prozvanu Ognjena Marija (30. jul) kao i Blaga Marija (4. avgust) smatraju se sestrama Sv. Ilije, koje ga odvraćaju od dana kada se on svetkuje (2. avgust), jer od silne radosti bi gromovima uništio letinu [Ivanović-Barišić, 2007: 208].
Osim pomenutih deskripcija i narativa rasprostranjeno je bilo i korišćenje određenih apotropejona koji pripadaju svakodnevnoj, profanoj strukturi organizacije kuće, poput sinije. Naime, kada se uoči da dolazi nevreme, žene su u severozapadnoj Srbiji i severnoj Šumadiji iznosile ispred kuće sinije na kojima je deo nesagorele slavske sveće, slanik, parče božićne česnice, „poskurnik” ili slovo, venčani prsten, jaje – čuvarkuću, dok se pored sinije postavi uspravno kosa ili oštrica sekire [Jeftić, 1958]. Ovo se sve činilo kako bi se razbili tamni oblaci, sprečili grmljavina i sevanje munja. Dakle, svi predmeti materijalnog, upotrebnog karaktera u datom momentu postaju oruđe odbrane, apotropejoni i amajlije kojima se uticalo na željeni ishod magijskim radnjama.
Ono mesto u koje bi udario grom u narodu se smatralo svetim i verovalo se da pripada gromovniku (okolina Čačka). Često su se takva mesta i prskala bogojavljenskom vodom ili kitila bosiljkom [Zečević, 2008], u znak posebnog poštovanja.
unsplash.com
ZAKLJUČAK
Izvršena analiza grmljavina i munja za Beograd i okolinu ukazuje da su ove pojave karakteristične za letnju polovinu godine. Takođe, pokazalo se da su takve pojave učestalije tokom noći. U tom smislu postoji saglasje sa narodnim predanjima i verovanjima, koja se stolećima prenose sa generacije na generaciju i iz seoskih u gradske sredine.
Printscreen
Nasuprot tome, očekivanja koja bi pokazala npr. da se gromovi javljaju (naj)češće za vreme Sv. Ilije ili nekog drugog praznika, u odnosu na druge dane nisu potvrđena primenjenom analizom. Kod tumačenja prikazanih rezultata svakako treba imati u vidu:
– rezultati analize na nekoj drugoj stanici, čak i za isti vremenski period, sigurno bi pokazali određena odstupanja, bez obzira na to što se radi o relativno maloj teritoriji kao što je Srbija,
– za razumevanje izložene tematike neophodno je imati u vidu da klimatske promene postoje ne samo u bliskoj prošlosti, nego da su se izuzetno radikalne klimatske promene dešavale daleko pre pojave čoveka,
– tradicionalna narodna verovanja, koja su se formirala u prethodnim stolećima, nastala su u periodima kada je srpsko stanovništvo dominantno naseljavalo seoska područja.
– kontekst sačuvanih verovanja u atmosferske pojave, posebno u snagu groma i munja, omogućava i praćenje procesa migracija i demografskih prilika na širem prostoru Srbije, pa i na području u naseljima okoline Beograda.
Osim toga, dublje sociološke i etnološke analize društva i odnosa prema prirodi, što su pokazala i proučavanja religije Emila Dirkema i predstavnici tzv. francuske sociološke škole, jeste da je u neku ruku religijska svest razvijana ne zbog zakonitosti u prirodi nego zbog zakonitosti koje postavlja društvo. Prirodni objekti i pojave poput oblaka, kiše i nevremena ne poštuju se sami po sebi, već predstavljaju simbole društvenih sila, kojih narod nije svestan, ali oseća njihovo delovanje posredstvom onoga što se dešava u prirodi [Dirkem, 1982].
Iz svega izloženog možemo zaključiti da je u narodu od davnina postojala svest o učestalosti određenih električnih pražnjenja, kao i potreba da se život i imovina zaštiti od takvih nepogoda. Vezivanje pojedinih kvazi-singulariteta sa crkvenim praznicima verovatno je u određenim vremenskim periodima i u pojedinim delovima Srbije imalo bolju usaglašenost nego što je ta veza prikazana za period od 1975. do 2009. godine za Beograd i okolinu.
Izvor: meteologos
Autori rada: Milan Radovanović, Vesna Marjanović i Nedeljko Todorović
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
HAJDUČKA ČESMA Svedok istorije, Dositej Obradović je hteo da ga sahrane pored nje, u blizini se desio i atentat na kneza Mihaila
Hajdučka česma je jedna od najstarijih i najpopularnijih beogradskih česmi. Iako tačan datum njenog nastanka nije poznat, veruje se da je podignuta krajem 18. veka. Ova česma se nalazi u istočnom podnožju beogradskog parka Košutnjak, desno od puta za Pionirski grad.
SVE ČEŠĆE Ljudi hrle manastiru Vraćevšinica da se pomole za zdravlje kraj groba mati Ane, evo zašto (FOTO)
Manastir Vraćevšnica je smešten u skrovitoj prirodi u blizini Gornjeg Milanovca, veoma blizu konaka kneza Miloša u Gornjoj Crnući. Ako turistički krenete u Šumadiju, nemojte preskočiti posetu ovim mestima. Priroda će vas oduševiti, baš kao i istorijski značaj i lepota koja ih krasi. Pored toga, sve češće ljudi hrle manastiru Vraćevšinica da se pomole za zdravlje kraj groba mati Ane.
JEDAN OD NAJLEPŠIH MANASTIRA Monah iz Rusije davno je doneo čudotvornu ikonu Majke Božije u Srbiju i od tada je ona zaštitnica mnogih, nalazi se ovde (FOTO)
Na srpskoj Svetoj gori, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri na levoj obali Morave ušuškala se velika svetinja, manastir Jovanje. Ne zna se ko je sa sigurnošću podigao ovaj manastir, ali se veruje da je postojao i pre Boja na Kosovu 1389. godine.
DA LI ZNATE GDE SE U SRBIJI NALAZI KURVINGRAD? Evo po kome je dobio ime!
Kurvingrad je tvrđava koja se uzdiže nad Južnom Moravom, 11 kilometara jugozapadno od Niša, odnosno nalazi se u selu Klisura.
Poznati Amerikanac posetio Kosovo! Sa njim bila i poznata Srpkinja, a ljudi ostali u šoku kad su videli da je...
Na snimku se može videti i kako je Tamara ugostila Džibrija i objasnila mu je zašto je Kosovo važno za sve Srbe
Komentari(0)