MAJSTORSTVO IZRADE KOJE IZUMIRE Nekada se modelu ove tradicionalne srpske obuće znalo koliko je neko imućan!
Đon se, kako kaže, pravi od teleće kože, bočni deo opanka od svinjske, a gornji deo od kozje.
Po modelu opanaka znalo se i koliko je taj neko imućan. Iako je opančarski zanat ranije bio zlata vredan, danas se u Beogradu time bavi tek nekolicina majstora. Među njima je i Dejan Milosavljević, samouki majstor.
– Počeo sam da se bavim opančarskim zanatom pre 10 godina jer želim da sačuvam ovu majstoriju, koja izumire. Ona je naša kulturna baština i odraz prošlog vremena. Na žalost opančara, ne postoji više nijedna fabrika kože u Srbiji. Zato koristim uvoznu kožu, a ona po kvalitetu i nije baš najpogodnija za naš zanat – počinje priču Dejan i objašnjava da se opanci prave od tri vrste kože.
Foto: Rina
Kvalitetni opanci, kako kaže Dejan, nisu se nosili svaki dan.
– Dobri opanci su se obuvali kad se išlo na vašar ili na neki skup i predstavljali su statusni simbol. Za svaki dan su se koristili modeli koji su bili od neštavljene kože i koji nisu bili trajni. Brzo bi se izlizali i nisu bili postojani – kaže on.
Đon se, kako kaže, pravi od teleće kože, bočni deo opanka od svinjske, a gornji deo od kozje. I dok nam u svojoj radionici pokazuje razne vrste opanaka, od šumadijskog, vojvođanskog i gumenog, do kosovskog, pažnju nam privlači najstariji par opanaka u radionici, iz sedamdesetih godina prošlog veka.
– Gornji deo takozvanog crnog opanka karakterističan je po sitnom, milimetarskom vezu na gornjoj strani. Za taj deo, pre nekih 60 do 70 godina, koristila se pseća koža. Zbog tog veza, bilo je potrebno nedelju dana da se izradi ovakav par opanaka. Današnji opanci imaju drugačije petlje na gornjem delu i dovoljan je jedan dan za njihovu izradu – kaže opančar i dodaje da se nekada po šiljkanu, iliti vrhu na opancima, moglo odrediti koliko je osoba koja ih nosi imućna i iz kog kraja dolazi.
– Šiljkan, odnosno kljun, karakterističan je za muški opanak. Predstavlja simbol muškosti – kaže on.
Ženski modeli su bez kljuna. Danas opanke uglavnom koriste samo kulturno-umetnička društva, ali često ne poštuju podelu na muške i ženske opanke – kaže naš sagovornik.
Foto: Rina
Priprema kože za opanke, takozvano štavljenje, majstorija je koje je izumrla. Kako kaže Dejan, koža se nekada potapala u vodu, u kojoj bi stajala satima, a potom bi se ispirala u vodi sa šišarkama kako bi dobila njihovu boju. Nakon toga se ispirala još jednom u kreču.
– Priprema kože u vodi traje oko mesec dana. To se ne radi već nekih 30-40 godina. Čuo sam da jedan majstor u istočnoj Srbiji to još radi – štavi kožu. Voleo bih da imam priliku da to vidim i naučim, jer to su živi čuvari naše kulturne baštine. Kad ti ljudi odu, niko neće znati kako se priprema materijal – kaže Dejan i dodaje da se spremna koža stavlja na drveni kalup i tek onda počinje prava majstorija.
– Drveni kalup postoji u različitim veličinama – po brojevima. Kad je opanak gotov, skine se sa drvenog kalupa i stavi se na drugi kako bi poprimio oblik stopala. Idealno bi bilo da se koža opanka suši na stopalu, jer bi obuća poprimila oblik noge i bila najudobnija – kaže Dejan.
BONUS VIDEO
MRAČNA PRIČA O SRPSKOM JEZERU: Skoro svake godine se neko utopi, a meštani veruju da ZLO NE MIRUJE zbog potopljenog sela
Misteriozne stvari vezuju se uz priče o jezeru Ćelije nedaleko od Kruševca.
SANJA I ĐORĐE IZABRALI SELO UMESTO BEOGRADA: Mladi bračni parovi za kupovinu stare kuće mogu da dobiju i 10.000 evra
Na kapiji porodične kuće u pograničnom selu Vojvoda Stepa četvoročlana porodica Kalanj, kuća i dvorište su lepo uređeni a deca uživaju u seoskoj idili.
Zašto su naši preci verovali u moć kantariona
Na sunčanim obroncima, livadama i pored puteva širom Srbije raste kantarion – biljka sitnih žutih cvetova koja je vekovima smatrana čudotvornom. U narodnoj medicini koristila se i za lečenje rana i opekotina, i za tugu i nemir duše.
„Ustani s praga, nije dobro!“: Šta znači ova opomena
U narodnim verovanjima Srba prag kuće nikada nije bio samo komad drveta ili kamena. On je predstavljao granicu između spoljnog i unutrašnjeg sveta, između sigurnosti doma i neizvesnosti spoljašnjeg sveta. Zato je sedenje na pragu vekovima bilo obavijeno posebnim značenjem i pravilima.
RADICA NE ZNA NI KOJI JE DAN NI KOJA GODINA, ŽIVI KAO ROBINZON KRUSO: Žena vuk nema ni struju ni vodu, jede šta nađe u šumi
U vrhovima planine Čemerno, na preko 1.500 metara nadmorske visine u skrivenom bespuću već godinama potpuno sama živi Radica Brkušanin.
Komentari(0)