GLIGORIJE VOZAROVIĆ Imao je tu čast i dužnost da poveže i ukoriči Sretenjski ustav

Jelena Vamović

17:30

Zanimljivosti 0

Tako je ime jednog Fruškogorca, Ležimirca, zauvek ostalo zapisano u istoriji obnavljanja srpske državnosti.

GLIGORIJE VOZAROVIĆ Imao je tu čast i dužnost da poveže i ukoriči Sretenjski ustav
Printscreen

Gligorije „Gliša” Vozarović (Ležimir, kod Sremske Mitrovice, 1. avgust 1790 — Beograd, 10. januar 1848), bio je prvi knjigovezac, knjižar, samostalni izdavač i bibliotekar u Kneževini Srbiji. Rođen je u mitrovačkom selu Ležimir, a mitrovačka biblioteka nosi njegovo ime. Imao je tu čast i dužnost da poveže i ukoriči sretenjski ustav, što je prema pravilu i zapisano na početnoj strani. 

Rođen je 1. avgusta 1790. godine u Ležimiru gde postoji njegova rodna kuća. Njegovi preci Silvestrijevići su nekad živeli u Zenici i bavili se ćebetarskim zanatom. Zbog turskog zuluma su prebegli iz Bosne u Slavoniju krajem 17. veka, i počeli se baviti "vozarskim zanatom" na reci Savi; otuda im prezime Vozarović. Gligorije je između 1812. i 1916. godine radio u jednoj gostionici u Zemunu kao "poslužitelj". Kada je prešao u Beograd nameravajući da izuči "koričarski zanat", došao je u dodir sa kćerkom srpskog kneza Miloša, koja je 1824. godine bila udata za zemunskog trgovca Todora Hadži-Bajića. Velikodušna Perka Bajićka mu je dala 150 f. i spremila ga da ide u inostranstvo radi izučavanja željenog zanata. Na ruku mu je išao i Vuk Stefanović Karadžić, sa kojim se dopisivao i koji ga je kada je izučio zanat uputio u Srbiju. Godinama žudeći sa knjigovezačkim zanatom, stigao je napokon u Beč, gde je učio kod tamošnjeg majstora "buhbindera" Jakova Hermana. Stigao je u austrijsku prestonicu u drugoj polovini 1824. godine i postao bečki kalfa pa šegrt.

Knjigovezački zanat izučio je u Beču i 1827. došao u Srbiju. Vozarović je te 1827. godine otvorio prvu knjižarsku radnju (knjižaru) u Beogradu tj. Srbiji. Prva lokacija knjižare bila je u kući neke udovice, uz Ećim-Tominu kafanu (danas je tu kafana "?"). Gliša se iz zemunskih dana sprijateljio i okumio sa Aleksom Simićem (potonjim "popečiteljem" i državnim savetnikom u Srbiji) koji će ga podržavati u poduhvatima. Glavni Vozarević zaštitnik i prijatelj bio je Dimitrije Davidović. Štampao je prvu knjigu u tadašnjoj Srbiji „Srbsko stihotvorenije“ 1832. godine. Izdao je celokupna dela Dositeja Obradovića u deset knjiga (četiri toma 1833, do 1836. godine još pet tomova i poslednji 10. tom 1845.). U njegovoj knjižari je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka Srbije, tada pod nazivom „Biblioteka varoši beogradske“ (postoje mišljenja da je to u stvari preteča Biblioteke grada Beograda). U periodu 1833-1844. godine bio je knjigovezac Državne štamparije, jedno vreme i u Kragujevcu dok je knjižaru u Beogradu vodila njegova žena Sara (sa kojom se oženio 1828)), sestra (ili sestričina?) Dimitrija Davidovića.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Izdavao je almanah „Golubica s cvetom knjižestva srbskog“ (1839 — 1844) koji je uređivao Miloš Svetić (Jovan Hadžić). Za „Golubicu“ je Stojan Novaković tvrdio da je utrla put „Glasniku Srbskog učenog društva“., a Jovan Skerlić da je „najbolji srpski almanah tog vremena“ Za počasnog člana Društva srpske slovesnosti izabran je 10. februara 1845. godine.

Bio je uveren da je pronašao mesto na kome su spaljene mošti Svetog Save i na tom mestu 1847. godine postavio drveni krst na mestu jednog starog drvenog krsta koji je već bio propao. Taj krst je dobio naziv kao i ceo taj kraj „Vozarev krst“. Drveni Vozarev krst je obnavljan više puta (1895. i 1923). Kasnije je na tom mestu društvo „Sveti Sava“ podiglo kameni krst crvene boje 1933. godine koji i sada postoji, taj deo Beograda sada se po njemu naziva Crveni krst.

Gligorije Vozarović je umro 10. januara 1848. godine u Beogradu. Bio je sahranjen na starom tašmajdanskom groblju, kod današnje Crkve svetog Marka u blizini svog kuma Sime Milutinovića Sarajlije. Spomenik mu je podigla supruga Sara sa kojom nije imao dece. Na spomeniku je pisalo: Spomen Gligoriju Vozaroviću, rođ. 1. Avg. 1790 u Ležimiru fruškogorskom, a preminuvšem 10. jan. 1848. u Beogradu srbskom, kuda ga Srbina dovede plamen ljubovi k srbskome rodu, kome je i čuvstvom i slovom i delom služio, neumorni na polzu, čest i slavu. Postavi zaostavša skorbna supruga Sara Vozarović, rođ. Mihailović.

Prilikom preseljenja groblja njegova humka je zametena i sada se ne zna gde mu je grob.

Izvor: vikipedija

POVEZANE VESTI
Tagovi:
gligorije vozarović sremska mitrovica ležimir srbija mošti svetog save kneževina srbija sima milutinović sarajlija

Komentari(0)

Loading