Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem.
Borislav Pekić je bio srpski dramski pisac, romansijer, filmski scenarista i akademik. Uvrštava se u red najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.
Rođen je 04. februara 1930. godine u Podgorici, a umro je u Londonu 02. jula 1992. godine. Zajedno sa trinaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke.
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je njen dopisni član. Film "Dan četrnaesti" je rađen prema filmskom scenariju Borislava Pekića, a predstavljen je na Kanskom filmskom festivalu, 1961. godine.
Pregršt mudrih misli i izreka u obliku citata svojevremeno je ostavio iza sebe Borislav Pekić:
1. Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.
2. Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.
3. Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.
4. Plan je OK, samo ga se događaji zbog nečeg ne drže.
5. Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekoveinteligencije situacija u prirodi se menja.
6. Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više.
7. Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.
(Kurir)
“Odnošenje tuge” na raskršće: Zaboravljen običaj žena sa Zlatibora da maramom izbrišu bol
Kada ih pritisne tuga, žene sa padina Zlatibora nisu plakale naglas. Umesto toga, išle su tiho do raskršća, ostavljale maramu i verovale da će vetar poneti ono što srce ne može da izgovori.
Tajni jezik pčinjskih ćilima: Šare “skupljeni prsti” i “oko vrata” kao poruke koje su žene utkivale bez reči
Na jugu Srbije, u selima oko Pčinje, žene su vekovima kroz tkanje prenosile poruke koje nisu smele da izgovore – o ljubavi, opasnosti, molitvi i tugama.
Milena Jovanović iz Vračevog Gaja: Prva učiteljica koja je decu učila iz kreveta i nikada nije prohodala
U vreme kada žene nisu imale pravo glasa, a bolesni nisu imali pravo na karijeru, jedna nepokretna žena iz malog banatskog sela postala je simbol znanja, hrabrosti i predanosti – bez ijednog koraka.
Zašto su žene u Homolju stavljale lavandu pod jastuk: Zaboravljeno verovanje da biljka štiti od mesečarenja
Dok danas lavandu cenimo zbog mirisa i smirenja, u istočnoj Srbiji su je nekada koristili kao duhovni štit – da dete ne ustaje u snu, ne luta i da ga "mesečina ne povuče".
Ove žene su stajale iza kneza Mihaila: Zajedno sa njim krojile su srpsku istoriju, hteo je da se oženi sestričinom, a Karađorđeva unuka mu ukrala srce
Žene koje su okruživale kneza Mihaila, počev od strine Tomanije pa sve do njegovih velikih ljubavi, imale su često veliki uticaj, kako na njega tako i na politiku i sudbinu Kneževine Srbije.
Komentari(0)