KAD SU GROBARI PODIGLI KOVČEG S NJEGOVIM TELOM ZANEMELI SU OD ŠOKA: Evo kako je umro i gde je sahranjen Vuk Karadžić
Vuk Karadžić prvobitno je sahranjen u Beču, a onda su njegovi posmrtni ostaci premešteni.
Vuka Stefanovića Karadžića pamtimo kao jednog od najznametijih Srba. Reformisao je srpski jezik i bio je, bez sumnje, jedan od najznačajnijih srpskih lingvista.
O njegov smrti malo se zna, a prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga. Kada je doktor Eugen Braun, lični lekar porodice Vuka S. Karadžića, konstatovao prestanak svih telesnih funkcija, to jest, smrt Vuka S. Karadžića, skoro da je bila ponoć.
Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju "loarje" ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje, piše portalibris.rs.
Možda vas zanima:
MALO KO ZNA: Čuveni moto o jeziku NIJE smislio Vuk Karadžić
Čuvenim istorijskim ličnostima često se pripisuju citati koje oni zapravo nikada nisu ni izgovorili.
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
Možda vas zanima:
MALO KO ZNA: Čuveni moto o jeziku NIJE smislio Vuk Karadžić
Čuvenim istorijskim ličnostima često se pripisuju citati koje oni zapravo nikada nisu ni izgovorili.
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
Možda vas zanima:
MALO KO ZNA: Čuveni moto o jeziku NIJE smislio Vuk Karadžić
Čuvenim istorijskim ličnostima često se pripisuju citati koje oni zapravo nikada nisu ni izgovorili.
VUK KARADŽIĆ JE OBJASNIO KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Po ocu, majci, nadimku, ali i “od kakvog osobitog posla”
S obzirom da kod Srba u užoj Srbiji nije postojala krvna osveta, kod njih je nedostatak zajedničkog porodičnog imena imao praktičan, a neretko i egzistencijalan značaj
Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili – zapaljenja mozga. Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i kćeri Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti: nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se "vrtelo" u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je "isušena lijeva noga", kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i povredio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.
Vukova žena Ana potvrdila je kasnije, nakon nekoliko godina od Vukove smrti, reči svoje kćeri Mine, dodajući par detalja, kojih se prisetila u ogromnoj gužvi i pometnji u danima Vukove smrti i sahrane, među kojima je i ovaj: "Čak i posle dva dana ležanja na odru, Vuku, ukočenom i mrtvački ledenom, leva bolesna noga delovala je gipko, modro i prokrvljeno. Odavala je utisak topline i veoma jake cirkulacije, iprkos tome što je Vuk već dva dana bio mrtvački siv i beživotan."
Dakle, Vuk Karadžić je umro 7. februara 1864. u Beču gde je i prvobitno sahranjen, a potom su njegovi posmrtni ostaci 12. oktobra 1897. preneti u domovinu. Na sadašnjem grobu Vuka Karadžića stoji datum - 30. 9. 1897. zbog razlike između starog i novog kalendara.
Ovaj događaj je bio pažljivo organizovan u Beogradu, gde su se okupili mnogi ljudi iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske... Od trenutka kada je voz sa telom Vuka Karadžića ušao na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, pa sve do kraja sahrane, neprekidno su zvonila zvona svih beogradskih crkava.
Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, "bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan". To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd; austrijske vlasti, kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Komentari(0)