ZAŠTO GAVRILO PRINCIP NIJE BIO OSUĐEN NA SMRT: Zverski ga mučili, sekli mu ruke, na dan smrti imao je samo 40 kilograma

14:00

Kultura 0

Od vrednih i radnih roditelja, do siromaštava i ideje koja ga je odvela u smrt. Kako je živeo i umro Gavrilo Princip?

ZAŠTO GAVRILO PRINCIP NIJE BIO OSUĐEN NA SMRT: Zverski ga mučili, sekli mu ruke, na dan smrti imao je samo 40 kilograma
Printscreen:vikipedija

Gavrilo Princip je rođen 25.07.1894. godine u selu Obljaj, udaljenom oko 3 kilometra od Bosanskog Grahova. Majka Marija i otac Petar su ukupno imali devetoro dece, od kojih je preživelo samo njih troje – ostala deca su umrla u ranoj dobi.

Principovi su živeli u siromaštvu, a poput srednjovekovnih kmetova, trećinu prihoda od poljoprivrede morali su davati vlasniku zemljišta. Petar Princip je dodatno zarađivao prevozeći putnike i poštu preko planina između severozapadne Bosne i Dalmacije.

Gavrilo sa trinaest godina seli u Sarajevo i tamo nastavlja školovanje, a jedno vreme se školuje i u Tuzli. Uzdržava ga njegov stariji brat Jovan, koji također živi u Sarajevu (naselje Hadžići). Jovanov sin, Slobodan Princip zvani “Seljo”, kasnije će se boriti u partizanima i posthumno biti proglašen narodnim herojem.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Godine 1911., Gavrilo Princip postaje član Mlade Bosne. Kao što i samo ime govori, članovi Mlade Bosne su uglavnom bili omladinci, srednjoškolci, koji su se tajno sastajali i zanosili se idejama o oslobađanju Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske i stvaranju zajedničke jugoslovenske države, piše Psihologis.

Hladan tuš

Princip je bio uzoran đak i voleo je da žita. Ali, otkako se učlanio u Mladu Bosnu, sve su ga više zanimala ideološka pitanja, a sve se manje bavio školskim obavezama. Godinu dana kasnije, 1912., izbačen je iz gimnazije zbog demonstriranja protiv austrougarske vlasti. Ubrzo nakon toga, on napušta Sarajevo i danima pešači do Beograda – to je oko 300 kilometara puta.

Bez prebijene pare, u Beogradu se druži s tamošnjim nacionalistima i izražava želju da se priključi gerilskim odredima koji su se na području Makedonije borili protiv Osmanlija. Iz tog razloga je direktno kontaktirao i majora Vojislava Tankosića, istaknutog člana Crne ruke.

Međutim, mladi i nadobudni Gavrilo doživljava hladan tuš: major Tankosić mu govori da je jednostavno preslab da bi ga uzeli u razmatranje – suviše je nežne građe i krhkog zdravlja. Nije teško pretpostaviti kakav je to bio udarac na Gavrilov mladenački ego. Ponižen, vratio se u Sarajevo, gde je s bratom Jovom živeo od seče drva po okolnim šumama.

Međutim, Gavrilo se nije dao obeshrabriti. Na kraju krajeva, to je bilo njegovo najsnažnije uverenje i najveća želja: da bude revolucionar, da u životu postigne nešto veliko i značajno. Nastavio je često odlaziti u Beograd. Vreme je provodio s istomišljenicima, pa je jedne prilike upoznao kapetana Živojina Žiku Rafajlovića, jednog od osnivača Srpskog četničkog pokreta. Taj pokret je bio usko povezan sa Crnom rukom.

Rafajlović “sređuje” Gavrilu da upiše kamp za obuku u Vranju, na jugu Srbije, gde su korištenju oružja podučavali njega, kao i još petnaest drugih članova Mlade Bosne.

Do tog momenta, Gavrilov revolucionarizam se svodio na beskrajne rasprave, čitanje nacionalnih epova i na silnu frustriranost bez nekog određenog cilja. Sada, njegov san poprima konkretnije oblike.

A sada da biste shvatili ko su bili Franc Ferdinand i Sofi, koji će kasnije stradati od ruke Gavrila Principa, treba da čujete njihovu priču:

Sofi i Franc Ferdinand - ljubavna priča

Sofi Hotek je rođena 1.3.1868. godine u Štutgartu, kao četvrta kćer bohemijskih (čeških) aristokrata: grofa Bohuslava i grofice Wilhelmine. Pretpostavlja se da su se Sofija i Franc Ferdinand upoznali na jednom balu u Pragu, 1894. godine. Međutim, svoju su vezu dugo krili.

Sofija je bila grofovska kći, iz plemićke kuće, samo – nedovoljno plemićke. Jednostavno, njen društveni status nije bio dovoljno visok da bi se mogla “tek tako” udati za jednog Habsburgovca. Članovi ove moćne dinastije su se na taj način trebali povezivati samo s pripadnicima drugih vladarskih dinastija, odnosno s osobama sličnog staleža (neretko i među bliskim krvnim srodnicima), a u svrhu stvaranja saveza s drugim europskim silama, tj. zbog jačanja samog carstva.

Situacija se za Sofiju i Franca Ferdinanda ubrzo dodatno zakomplikovla. Naime, 1889. godine, car Franz Joseph I. (Franjo Josip), austrougarski vladar i Ferdinandov stric, prima strašne vesti: njegov sin jedinac, princ Rudolph, pronađen je mrtav u carskoj lovačkoj kući, selo Mayerling, oko 26 kilometara jugozapadno od Beča. Sve je upućivalo na to da je tridesetogodišnji princ prvo ubio svoju sedamnaestogodišnju ljubavnicu, barunicu Mariju Vetseru, a potom je pucao u sebe. Razlozi ubistva i suicida do danas nisu poznati.

S obzirom na smrt princa Rudolpha, sledeći u redu na krunu je bio nadvojvoda Karl Ludwig, mlađi brat cara Franca Josepha i Ferdinandov otac. Međutim, sedam godina kasnije, umire i Karl Ludwig – od tifusa. To je značilo da sada naslednik postaje Franc Ferdinand, što nosi i veliku odgovornost.

Odnos između cara i njegovog nećaka nikada nije bio sjajan. Ali, kada je Franc Joseph čuo da Ferdinand, sada kao naslednik, planira oženiti Sofi, koja je bila “obična” grofica, konzervativni car je bio ogorčen i oštro se protivio tom braku. Nije mogao shvatiti kako neko može vlastite interese pretpostaviti pravilima i interesima monarhije.

Visoka cena braka

Car je na kraju popustio, pa su se Sofija i Franc venčali 01.07.1900. godine u Reichstadtu, današnji Zákupy, Češka Republika. Dobili su troje dece: princezu Sofi od Hohenberga (1901.–1990.), vojvodu Maksimilijana od Hohenberga (1902.–1962.) te princa Ernsta od Hohenberga (1904.–1954.). Danas imaju brojne potomke po celom svetu.

Međutim, carevo odobrenje za brak Ferdinanda i Sofi nije došlo bez visoke cene: nejednak društveni status Ferdinanda i Sofi mora i biti i formalno nejednak – on će ostati naslednik, ona će dobiti odgovarajuću titulu, ali nikada neće biti carica ni kraljica. To mora biti morganatski brak, odnosno, njihova deca ne mogu biti naslednici. Također, Sofija ne sme biti uz Ferdinanda na primanjima i svečanostima, itd.

Ferdinand je sve to prihvatio bez razmišljanja. Četrnaest godina nakon venčanja, 1914., Sofija i Franc će zajedno umreti u Sarajevu – upucat će ih mladi i ostrašćeni Gavrilo Princip.

Sarajevski atentat: Rađanje ideje

Najbolji prijatelj Gavrila Principa bio je Danilo Ilić. Danilo je rođen 27.07.1890. godine u Sarajevu. Završio je učiteljsku školu i radio kao nastavnik te kao činovnik u banci. Jedno vreme provodi u Beogradu, gde radi kao urednik i novinar. Tamo se povezao sa pripadnicima Crne ruke.

Krajem 1913. godine, Danilo Ilić se u Beogradu sastaje sa samim Apisom, vođom ove organizacije. Dvadesettrogodišnji Danilo, sada i sam član Crne ruke, Apisu izlaže svoje mišljenje o potrebi za konkretnijim akcijama protiv austrougarske vladavine u Bosni. Apisu se Danilova inicijativa svidela, jer je ubrzo sazvan sastanak u Toulouseu, u Francuskoj.

Prva verzija atentata: Muhamed Mehmedbašić

Na taj sastanak u Toulouseu, početkom 1914. godine, bio je pozvan još jedan bosanskohercegovački član Crne ruke, Muhamed Mehmedbašić. Muhamed je rođen 1887. godine u Stocu, u Hercegovini.

Po struci je bio stolar. U periodu osmanske vladavine Bosnom i Hercegovinom, njegovi su nosili plemićke titule i bili su bogati. Dolaskom Austro-Ugarske, izgubili su i bogatstvo i društveni status.

Na sastanku u Francuskoj se raspravljalo o raznim varijantama eventualnog napada na austrougarsku vlast u Bosni. U obzir je dolazio i Franz Ferdinand, ali je na kraju odlučeno da meta napada ipak bude general Oskar Potiorek, vojni guverner Bosne i Hercegovine. Taj plan je osmislio Vladimir Gaćinović, glavni ideolog Mlade Bosne. Za izvršenje zadatka izabran je upravo Muhamed Mehmedbašić.

Putujući iz Toulousea nazad prema Sarajevu, dvadesetsedmogodišnji Muhamed je zamišljao i ponovo prolazio kroz sve moguće scenarije atentata na Potioreka. Logično, bio je vrlo nervozan. Ruksak je čvrsto pritiskao uz telo. Naime, u njemu je bilo oružje kojim je trebao izvršiti napad: bodež i boca otrova.

Nakon što su se zaustavili na jednoj usputnoj železničkoj stanici, Muhamed je začuo graju i komešanje u susednom vagonu: ušla je francuska policija i legitimisala putnike. Sigurno su dobili dojavu i traže baš njega!

U panici, on kroz prozor vagona baca nož i otrov. Posle će se utvrditi da francuska policija nije imala pojma o atentatu, već su tražili nekog lokalnog lopova.

Apis: Promena plana

Danilo Ilić poziva Mehmedbašića na sastanak u Mostar. Govori mu da se ne treba mučiti oko pronalaska novog oružja, pošto je Apis odlučio otkazati atentat na Potioreka. Naime, najavljen je dolazak Franca Ferdinanda u Sarajevo, koji je mnogo važnija meta.

Pripreme za Sarajevski atentat su trajale nekoliko meseci. Gavrilo Princip u to vreme živi u Beogradu, kao i još dvojica članova Mlade Bosne – Trifun Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović. Oni će tajnim kanalima biti prebačeni u Bosnu, kako njihov prelazak granice ne bi bio službeno zabeležen.

Major Tankosić, Apisova desna ruka, bio je zadužen za nabavku oružja, koje će atentatorima dostaviti preko svojih kolega Milana Ciganovića i Miška Jovanovića. Ciganović je bio istaknuti operativac Crne ruke, nastanjen u Beogradu, a inače iz istog kraja kao i Gavrilo Princip. Jovanović je bio ugledni tuzlanski biznismen, potajno pripadnik Crne ruke. Oružje je iz Tuzle u Sarajevo tajno prenio Danilo Ilić.

Noć pre atentata: 27. 06. 1914.

Osim bombi i pištolja, tu su bile i bočice s otrovom, koji su zavernici trebali popiti ako budu uhvaćeni. Noć pre atentata, Ilić je grupi mladića podelio oružje. Do tog momenta, neki od njih se nisu ni poznavali. Sve je držano u strogoj tajnosti. Ilić ih je ujutro rasporedio po ruti kojom će se svečana povorka kretati.

Osim Ilića, koji je bio organizator atentata na lokalnom nivou, planirano je da ukupno bude šest atentatora: Trifko Grabež, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip, Muhamed Mehmedbašić i Cvjetko Popović. Naravno, krug svih onih koji su bili upetljani u Sarajevski atentat je bio mnogo širi.

Od Ilidže prema Vijećnici

Sofija i Franc Ferdinand su u Sarajevo stigli 25.06.1914. godine. Doputovali su odvojeno. Odseli su na Ilidži, u tada vrlo modernom i luksuznom Hotelu Bosna. Samo za njih, jedan deo tih odaja je preuređen u kapelicu. Sve je bilo na kraljevskom nivou i podređeno njima.

Neformalno su odlazili i do grada, obilazeći radnje, hvaleći se toplim dočekom od strane lokalnog stanovništva. Franc Ferdinand je imao funkciju generalnog inspektora austrougarske vojske, pa je tih dana prisustvovao raznim vojnim vežbama u Tarčinu, nadomak Sarajeva. To je bio i službeni razlog njegove posete Sarajevu – inspekcija vojske.

Tri dana kasnije, 28.06., par je ujutro doputovao od Ilidže do glavne železničke stanice. Tamo ih je dočekao guverner Potiorek, zajedno sa gradonačelnikom, načelnikom policije, šefom obezbeđenja…

Prema ranije utvrđenom planu, kolona od šest automobila prvo je svratila do kasarni (u sklopu današnjeg Kampusa Univerziteta u Sarajevu), kako bi Franc Ferdinand nakratko obišao vojsku. Potom su se zaputili u pravcu Vijećnice, lagano vozeći ulicom uz Miljacku.

Sofija i Franc Ferdinand su se nalazili u sportskom kabrioletu “Dupli Phaeton”, austrijskog proizvođača Gräf und Stift. Društvo su im pravili guverner Potiorek i potporučnik Franz von Harrach, zadužen za njihovu sigurnost, a inače vlasnik tog auta. Vozač je bio Leopold Lojka.

Ulica, u kojoj se održavala svečana povorka, danas se zove Obala Kulina bana. Proteže se od Skenderije do Vijećnice. U to vreme je nosila naziv Appelova obala, po austrijskom barunu Johannu von Appelu, koji je upravljao Bosnom i Hercegovinom od 1882. do 1903. godine. Zanimljivo, ista ulica, kojoj je više puta menjano ime, jedno vreme će se zvati i Obala Adolfa Hitlera (1941.-1945.).

Lepo vreme u Sarajevu, 28.06.1914. godine, nedelja, oko 10 sati ujutro. Na prozorima sarajevskih zgrada zastave i cveće. Dok znatiželjni narod razdragano pozdravlja povorku, šestorica mladih atentatora, stopljenih s masom, strateški su raspoređeni po unpred najavljenoj ruti. Mladi, neiskusni i izuzetno nervozni, čekaju približavanje kolone. Probijajući se kroz narod, Danilo Ilić ih obilazi jednog po jednog i upućuje im reči ohrabrenja.

Prvi u nizu je bio Muhamed Mehmedbašić, u blizini mosta Ćumurija. Kada se kolona približila, on se ukočio od straha i nije uspeo da deluje. Isto je bilo i s Vasom Čubrilovićem. Ali, Nedeljko Čabrinović, treći u tom nizu kod Ćumurije, uspio je aktivirati bombu i baciti je na automobil u kojem se nalazio nadvojvoda Franc Ferdinand. Međutim, bomba se odbila od tog auta i pala pod točkove onoga iza njega. Tek je tada eksplodirala. Panika, vriska.

Začuvši eksploziju, automobili na čelu kolone su naglo ubrzali prema Vijećnici. Projurili su pored Cvjetka Popovića, Gavrila Principa i Trifuna Grabeža.

Čabrinović: Muci nema kraja

Jedan mlađi oficir iz oštećenog vozila, Erich von Merizzi, zadobio je težu posekotinu na glavi, ostali su lakše ozleđeni. Bomba je ranila i dvadesetak ljudi iz publike na trotoarima. Kako ne bi pao u ruke policiji, Čabrinović je brzo popio otrov iz bočice koju je ranije dobio, a potom se bacio u Miljacku.

Pokušaj suicida nije uspio iz nekoliko razloga. Naime, cijanid iz bočice je bio star i jedino mu je izazvao bolove, mučninu i povraćanje. Osim toga, zbog letnjih vrućina, Miljacka je u tom periodu bila duboka tek desetak centrimetara. Kao da to nije dovoljno, besna rulja se spustila do reke, izvukla ga iz vode i isprebijala, a tek ga je onda preuzela policija.

Svečanost u Vijećnici

Po dolasku u Vijećnicu, netom nakon tog pokušaja atentata, Franc Ferdinand je bio besan. Napao je gradonačelnika Sarajeva, Fehima efendiju Curčića, koji je također bio u koloni, u prvom automobilu. Ferdinand je prosiktao: “Ja dođem u prijateljsku posetu, a dočeka me bomba? Ovo je nečuveno!”

Sofija je smirila svog supruga, pa je nastavljen planirani program, uključujući govore gradonačelnika Curčića, Franza Ferdinanda i predstavnika verskih zajednica. Sve je trajalo oko pola sata.

Plan je bio da se nakon svečanosti u Vijećnici obiđe Zemaljski muzej, a nakon toga ode na ručak u rezidenciju guvernera Potioreka. Barun Rumerskirch, ađutant Franca Ferdinanda, predložio je da ne idu nigde, već da čekaju u sigurnosti Vijećnice, dok vojska ne stigne na ulice.

To je odbio Potiorek, kao razlog navodeći činjenicu da su vojnici netom pre toga izvodili vojnu vežbu, pa ne bi bilo primereno da se na ulicama grada, u takvoj prilici, pojavljuju u prljavim i neispeglanim odorama. Raniji napad je smatrao delom nekog luđaka i izolovanim slučajem.

Franc Ferdinand se složio da ne trebaju odustajati od originalnog plana, ali je izrazio želju da prvo odu u bolnicu i obiđu oficira ranjenog u bombaškom napadu.

Pogrešno skretanje

Kako bi izbegli veliki broj ljudi na ulicama grada, a tako i smanjili rizik od eventualnih novih napada, Potiorek je odlučio da kolona ne ide planiranom rutom, već da opet koriste Appelovu obalu, kojom su i došli do Vijećnice.

Iz nekog razloga, ta informacija o promeni puta nije stigla do vozača. Zato su se držali ranije utvrđene rute: sa Appelove obale su skrenuli desno, u Ulicu Franje Josipa, preko puta Latinske ćuprije. Čim je to primetio, Potiorek je povikao: “Stop! Pogrešan smer! Moramo se vratiti nazad i nastaviti Appelovom obalom!”

Sarajevski atentat: Gavrilova prilika

Na samom početku te iste ulice, ispred delikatesne radnje Moritza Schillera (danas Muzej Sarajeva 1878-1918), na trotoaru je stajao Gavrilo Princip i širom otvorenih očiju gledao u Franca Ferdinanda ispred sebe. Zašto je Gavrilo bio baš na tom mestu u tom trenutku, ne može se tvrditi sa sigurnošću.

Jedni kažu da je jednostavno čekao da kolona krene od Vijećnice prema Zemaljskom muzeju, kako su i trebali uraditi pre promene plana, pa da on pokuša ubiti nadvojvodu. Drugi kažu da je krenuo kući, misleći da je cela stvar propala zbog Čabrinovićevog promašaja. Možda je to i logičnije, jer je bilo za očekivati da gosti otkažu sve daljnje aktivnosti i više ne napuštaju Vijećnicu bez pratnje vojske. Bilo je priča da je Gavrilo svratio u tu radnju da nešto pojede, kao i da je sreo nekog poznanika, koji ga je zadržao na tom mestu.

Kako god, ugledavši kolonu u zastoju te Franza Ferdinanda u autu direktno pred sobom, iskoristio je priliku i munjevito reagirao: izvadio je pištolj i zapucao.

Prvi je metak pogodio Franca Ferdinanda u vrat, a drugi Sofiju u stomak. Gavrilo Princip će kasnije tvrditi kako nije hteo da puca u nju, već je ciljao Potioreka.

Videvši krv koja je navirala iz usta njenog supruga, Sofija je zajecala: “Pobogu! Šta ti je bilo?!” Zatim je izgubila svest i pala u njegovo krilo. Po svedočenju von Harracha, nadvojvoda je odmah shvatio da je smrtno ranjena, pa joj se obratio molećivim glasom:

– Sopherl! Sopherl! Sterbe nicht! Bleibe am Leben für unsere Kinder!

(“Draga Sofi! Draga Sofi! Nemoj umreti! Ostani živa zbog naše dece!”)

To se sve događalo dok je automobil jurio prema Potiorekovoj rezidenciji, koja se nalazila preko puta reke, na Bistriku, gde su ranjenom paru trebali pružiti medicinsku pomoć. Von Harrach je u vožnji stezao kragnu oko vrata nadvojvode, u pokušaju da zaustavi krvarenje.

Ferdinand je samo ponavljao “Nije mi ništa.” Ubrzo je i on izgubio svest. Potiorek, Harrach i Lojka su ih uneli u rezidenciju. Pretpostavlja se da je Sofija umrla pre nego su i došli do odredišta. Franc Ferdinand je umro desetak minuta nakon nje. Datum: 28.06.1914., nešto iza 11 sati pre podne.

Gavrilo Princip neposredno nakon atentata

Dok je Lojka panično odguravao automobil nazad prema Appelovoj obali (na menjaču Duplog Phaetona nije bilo opcije za rikverc), kako bi što pre stigli do Potiorekove rezidencije, Gavrilo je pištolj uperio sebi u glavu.

U namjeri da ubije i sebe su ga sprečili okupljeni prolaznici, koji su ga uhvatili, oduzeli mu oružje i počeli ga tući. Gavrilo je pao na pod. Navodno, u jednom trenutku je uspio iz džepa uzeti bočicu s cijanidom i popiti ga. Međutim, kao i u Čabrinovićevom slučaju, otrov je bio star – nije ga ubio, ali mu je od njega pozlilo i dobio je strašne bolove. Od razjarene rulje ga je morala spašavati policija, od koje je također dobio batine, a zatim je priveden.

Sarajevski atentat: suđenje

Osim Mehmedbašića, koji je preko Crne Gore uspio pobeći u Srbiju, svi atentatori su bili pohvatani, uključujući i neke od pomagača.

Prvih nekoliko dana, Čabrinović i Princip su stojički podnosili policijsko ispitivanje, ne otkrivajući ostale atentatore niti veze s Crnom rukom. Međutim, kada je uhvaćen Danilo Ilić prilikom rutinske istrage, prepao se i “propevao” – nadao se da će odavanjem informacija izbeći smrtnu kaznu.

Naime, svi su bili optuženi za veleizdaju, a maksimalna kazna za taj zločin je bila smrt. Po tadašnjem zakonu, ta kazna je vredila samo za one koji nisu bili mlađi od dvadeset godina. Prisetimo se, Iliću su bile 23 godine, ali su ostala šestorica imala manje od dvadeset: Princip 19, Čubrilović 17, Popović 18…

Umesto smrtne kazne, Gavrilu robija

Na suđenju atentatorima, neki od njih su tvrdili kako su u atentatu učestvovali zbog straha od odmazde Crne ruke (uglavnom oni koji su bili stariji od 20 godina, tj. kojima je pretila smrtna kazna). Neki su priznali krivicu (kao Grabež), a Čabrinović se i javno pokajao.

S druge strane, Gavrilo Princip je tokom suđenja delovao mirno, bez ikakvih znakova kajanja. On je i dalje čvrsto verovao u svoj cilj i poricao je bilo kakvu vezu između Sarajevskog atentata i struktura u Srbiji. Bilo mu je 19 godina, pa ga sud zakonski nije mogao kazniti smrću. Nedostajalo mu je 27 dana do dvadesetog rođendana.

Zanimljivo, postojala su dva različita datuma rođenja u njegovim dokumentima, a po onom iz matične knjige je već imao 20 godina. Ipak, nije se moglo sa sigurnošću dokazati koji od ta dva datuma je ispravan, pa je Gavrilo izbegao smrtnu kaznu i umesto nje dobio maksimalnih dvadeset godina robije.

Gavrilova patnja

Ostatak svog kratkog života, Gavrilo Princip je proveo u teškoj patnji. Kaznu je izdržavao u izolovanoj ćeliji u tvrđavi Theresienstadt (Terezin), na severu Češke. Gladan, usamljen, bez svetla i grejanja, Gavrilo se pokušao obesiti 1916. godine, ali nije uspio. Tuberkuloza mu je toliko oštetila kosti, da je u više navrata morao moliti zatvorske lekare da mu amputiraju ruku. To su na kraju i uradili.

Gavrilo je umro u zatvoru 28.04.1918., tri godine i deset meseci nakon Sarajevskog atentata. Imao je samo 23 godine. U trenutku smrti, imao je oko 40 kilograma. Zatvorski stražari su ga pokopali u neoznačenom grobu. Posmrtni ostaci su kasnije preneseni u Sarajevo.

Gavrilo Princip je s ostalim atentatorima sahranjen u sarajevskom naselju Koševo, na pravoslavnom groblju Sveti arhanđeli Georgije i Gavrilo. Na tom mestu je 1939. godine podignuta i kamena kapela njima u čast, poznata kao Vidovdanska kapela, Kapela Vidovdanskih heroja ili Kapela Mlade Bosne, piše Kurir stil.

Pravoslavni muzej Čačak

PRVA NACIONALNA PRESTONICA KULTURE Ovaj grad je sada dobio i PRVI PRAVOSLAVNI MUZEJ (FOTO)

Kultura

18:00

24 maj, 2024

Čačak - Da se nije bez razloga okitio titulom prve Nacionalne prestonice kulture, Čačak je pokazao još jednom i to nakon što je titulu predao gradu Užicu. Osim Etnološkog i Muzeja košarke grad na Moravi dobio je i prvi Pravoslavni muzej, jedinstvenu Riznicu u porti Hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku. To je delo na kom se dugo radilo, naravno uz blagoslov episkopa Justina. U riznici se nalaze mnogi jedinstveni eksponati, koji i te kako zavređuju pažnju posetilaca.

Komentari(0)

Loading