CRKVENA POTVRDA VOLJE BOŽIJE Miropomazanje srpskih kraljeva i „venčanje sa Srbijom“

Teodora Tojagić

13:00

Kultura 0

Miropomazani vladari su ovlašćeni čuvari bogočovečanskog pogleda na svet i istorijski izabranici Svete Trojice.

CRKVENA POTVRDA VOLJE BOŽIJE Miropomazanje srpskih kraljeva i „venčanje sa Srbijom“
Printscreen/Facebook

Carigrad (Konstantinopolj) nije bio samo „drugi Rim“, već i, mnogo više, „drugi Jerusalim“. Jer je zemaljsko carstvo shvatano „za malena“ (kao malo i privremeno), a ono nebesko – kao istinsko i jedino zaista vredno našeg divljenja i naših života.

I sam Hristos, i car Konstantin (i svi Oci Crkve sabrani oko njega), i naš „večni arhiepiskop“ Sava Nemanjić, i časni knez Lazar Kosovski… povrđuju nam ovu razliku u korist trnovog, u odnosu na onaj zlatni venac slave.

Tako da najvažniji čin vladarskog krunisanja nije bio u lepoti skupocene krune što gordo blješti u dijamantima, niti u broju međunarodnih silnika koji će priznati nečiju kraljevsku titulu, već u činu „miropomazanja“ – u mističnom trenutku crkvene potvrde volje Božije nad Njegovim zastupnikom (i čuvarom društvenog poretka) na zemlji.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

CRKVENA POTVRDA VOLJE BOŽIJE Miropomazanje srpskih kraljeva i „venčanje sa Srbijom“ Shutterstock/Krštenje

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Miropomazani vladari su zato oni koji spajaju božanske sa ovozemaljskim zakonima i zapovestima, ovlašćeni čuvari bogočovečanskog pogleda na svet i istorijski izabranici Svete Trojice.

Kao što je za političku dimenziju krunisanja neophodna potvrda međunarodnog zbora najmoćnijih vladara, tako je za duhovnu dimenziju ovog (ne samo političkog, već i) svetog čina neophodan blagoslov Crkve.

I tu je suština čitave priče oko krunisanja Nemanjinog sina i Savinog brata Stefana, ali i sve ono najvažnije po pitanju legitimiteta njegovih naslednika „po prestolu“ i „u Hristu“.

Miropomazani vladari

Zato je knez Lazar Hrebeljanović s pravom u našem narodnom predanju nazivan carem, ne zbog veličine zemlje kojom je vladao (branio je i njom mudro upravljao), već zbog stava i podrške Crkve njemu, a ne Mrnjavčevićima, Vuku Brankoviću, Nikoli Altomanoviću ili nekom od brojnih zetskih, južnosrbijanskih i bosanskih pretendenata na Dušanov i Urošev upražnjeni tron.

Podrška srpske Crkve je odredila i Lazarevog sina, Stefana Visokog za njegovog naslednika, uprkos „realnom stanju stvari“ po kome ovaj (tada dvanaestogodišnjak) srpski princ nije imao nijedan od inače neophodnih uslova za preuzimanju vladarskog žezla (uz pomoć svoje plemenite majke Milice, poreklom od Stefana Nemanje, a preko njegovog najstarijeg sina Vukana).

CRKVENA POTVRDA VOLJE BOŽIJE Miropomazanje srpskih kraljeva i „venčanje sa Srbijom“ Lepote Srbije/T.T
 

Potvrda svetosavske Crkve je odmah odlučila i konačno prelomila pitanje legitimiteta (slično kao i u Lazarevom slučaju) , pa je sin omiljenog Svetog Kneza postao neprikosnoveni i neupitni vladar (uskoro i despot) srednjovekovne Srbije prve polovine petnaestog veka…

U tom smislu, valja nam razumeti i ulogu Karađorđa Petrovića, kao istinskog „vožda Srbije“. Jer on nije bio „prvi među jednakima“ samo odlukom ustaničkog sabora i svojom nakon toga pokazanom hrabrošću i odlučnošću, već i blagoslovom Crkve.

Mnogi ne znaju kako je „voljom srpskog naroda“ Karađorđe „pomazan svetim mirom“, nasleđujući tako nekadašnje srpske vladare (kraljeve, careve i despote).

Crkveni obred vladarskog miropomazanja izvršio je šabački episkop Antim, 1807. godine i tako ovog junačkog vojnog vođu ustanka (mistično i konkretno) uzdigao u rang pravog „državoupravitelja“ i svenarodnog vožda obnovljene i ponovo u istoriji uspravljene Srbije. O tome nam svedoči Prota Matija Nenadović (u svojim „Memoarima“), lični svedok i pouzdani tumač ovakvog jednog događaja.

Na ovaj način je ponovo uspostavljen celoviti kontinuitet sa svim onim što je predstavljala srednjovekovna srpska država.

Nažalost, kasnije se ovaj bogougodni i blagosloveni običaj stavio postrance, prepustivši mesto mnogo agresivnijim političkim akcentima i prioritetima.

Ipak, imamo tu još dva plemenita izuzetka – u slučajevima u Žiči miropomazanih srpskih vladara – kralja Aleksandra Obrenovića i, petnaestak godina kasnije, kralja Petra Karađorđevića.

Za slučaj Karađorđevog unuka Petra mnogi znaju, ali za svetotajinsko, kraljevsko „miropomazanje“ njegovog tragično stradalog prethodnika, knez-Miloševog praunuka Aleksandra, retko ko zna (baš kao i kada je reč o Voždovom vladarskom mirosanju).

Aleksandar Milanov Obrenović ne samo što je bio duboko verujući čovek, zaslužan za spasenje Hilandara, čuvanje naših starih rukopisa i obnovu mnogih srpskih manastira, već je i bio miropomazan pred Bogom, rukom najpopularnijeg i najznačajnijeg srpskog duhovnika te epohe, beogradskog mitropolita Mihaila (Jovanovića).

aleksandar obrenović WIKIMEDIA COMMONS
 

Pre toga se pripremao u Ravanici i Ljubostinji, gde je proveo i čitavu noć u bdenju i molitvi. Da bi se „venčao sa Srbijom“ u sedmovratoj Žiči, pod blagoslovom naše Svete Majke Crkve.

A povodom njegovog duhovnog krunisanja (svetim mirom) upaljene su, po prvi put posle pet vekova, i one džinovske zavetne sveće koje je za sobom ostavila kneginja Milica (u maloj shimi Evgenija, a u velikoj – Efrosinija) da se zapale kad Srbija bude konačno oslobođena sužanjstva i ropstva.

Nažalost, ovaj istorijski oklevetani i nepravedno potcenjeni srpski vladar je, uskoro nakon svega toga, bio isečen na komade sabljama svojih zakletih oficira i izdajom vrha tadašnje društvene i političke elite.

Po plaštom „najboljih namera“, izvršeno je brutalno ubistvo miropomazanog srpskog vladara, čime će se simbolično najaviti i raspeće njegovog ruskog parnjaka, Svetog Cara Mučenika Nikolaja Drugog. I jedan i drugi će biti ubijeni zajedno sa svojim suprugama (kraljicom Draginjom Obrenović i caricom Aleksandrom Romanov), hicima iz revolvera. S tim što je u srpskom slučaju sve to „dopunio“ i krvavi pir sabljama.

I jedan i drugi su bili prethodno izdani od svojih „najvernijih“ podanika i vojskovođa, a „u ime naroda“ i „njegove pravde“.

Novo vreme i njegovi običaji su došli na istorijsku scenu, a preko žrtvoprinošenja nepomeniku dvojice miropomazanih pravoslavnih vladara.

Njihova krv je, kao prokletstvo, pala na naslednike njihovih ubica, koji će istrpeti stogodišnju epitimiju i velika stradanja (dobijajući, tako, jedino moguću priliku za pokajanje).

Imali smo i mi, tako, u našoj modernoj istoriji najmanje trojicu miropomazanih državnika.

Posle njih je ovaj vekovni običaj prestao da postoji, baš kao i autentična srpska monarhija.

Izvor: Sa FB profila Dragoslava Bokana

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

BONUS VIDEO:

POVEZANE VESTI
Tagovi:
miropomazani vladari Srbije miropomazanje crkvena potvrda volje Božije pravoslavlje

Komentari(0)

Loading