TAJNA JE KAKO JE TELO PESNIKA OČUVANO 6 DECENIJA Imao je tri oporuke, ali njegova testamentarna želja nije ispunjena do kraja (VIDEO)
Jovan Dučić je, kao što je poznato, napisao tri testamenta.
Na Blagovesti, u Hercegovačkoj Gračanici, svetu liturgiju (i pomen Jovanu Dučiću) služio je vladika hercegovački Gligorije. Na Crkvinu, da oda poštu velikom pesniku, došlo je čitavo Trebinje.
Jovana Dučića, pesnika i diplomatu od blistave karijere, Drugi svetski rat zatekao je u Madridu, gde je bio na mestu kraljevsko-ministarskog poslanika. Iz Madrida, Dučić je otišao u Ameriku, u Geri (država Indijana), kod svog rođaka Mihaila Dučića. Umro je 4. aprila 1943. godine. Privremeno konačište dobio je u porti manastira Sveti Sava u Libertivilu. Šezdesetih godina prošlog veka grupa srpskih intelektualaca: Miodrag Pavlović, Zoran Gavrilović, Borislav Mihajlović Mihiz, Živorad Stojković, Peđa Milosavljević, pokušala je da ispuni pesnikovu želju i njegove zemne ostatke vrati u Trebinje.
To se dogodilo 57 godina kasnije, 23. oktobra 2000. godine. Iz porte manastira u Libertivilu, telo pesnika Jovana Dučića preneto je u Hercegovačku Gračanicu, na Crkvini, brdašcu iznad Trebinja, u Blagoveštensku crkvu, koju je projektovao arhitekta Predrag Ristić.
Jovan Dučić je, kao što je poznato, napisao tri testamenta. U prvoj oporuci, napisanoj 16. januara 1930. godine, piše: „U slučaju da umrem van Trebinja, mesta mog rođenja, želim da se moje telo prenese u Trebinje i sahrani... Grobnica da se ozida i poploči betonom, a mesto svakog drugog spomenika želim da se na grobnici postavi jedan veliki blok crnog granita i da na tom granitu ništa drugo ne bude napisano nego ime: Jovan Dučić, pesnik”.
U Rimu, pet godina kasnije, Dučić piše: „Treba me sahraniti u Trebinju, odmah posle smrti, u grobnici koju ću prethodno sam napraviti, ali nipošto na groblju nego navrh kakvog manjeg brda u okolini sa velikim granitom iz Jablanice (debeli blok 60 cm visok, 1,20 širok, i 2,5 metara dug) sa jednim natpisom urezanim: Jovan Dučić, pesnik”.
U poslednjoj oporuci, pisanoj 15. jula 1941. godine, dve godine pre smrti, pesnik traži da se njegova novčana zaostavština podeli na dva jednaka dela: jednim da se pomogne rad Srpskog kulturno-umetničkog društva „Prosvjeta” u Sarajevu, a drugi da se upotrebi za izgradnju „Krasne Pravoslavne crkve u Trebinju u stilu one u kosovskoj Gračanici i da se moje telo prenese i sahrani u istoj”.
Zahvaljujući dobrotvoru Branku Tupanjcu, našem zemljaku iz Čikaga, koji je uložio 2,5 miliona dolara, izgrađena je crkva, konak i zvonik. U Hercegovačkoj Gračanici Jovan Dučić počiva 12 godina.
Ali, njegova testamentarna želja nije ispunjena do kraja. Umesto ploče od crnog granita, postavljena je braon ploča, na kojoj ne piše ništa, koja je u ravni poda. Na zidu, na ploči od sivog mermera, piše: Jovan Dučić – pesnik. Događa se da braon ploču, grobno mesto, vernici i posetioci hrama – nagaze, ne znajući da tu počiva telo velikog srpskog pesnika.
Ostaje nejasno zašto želja Jovana Dučića nije ispoštovana do kraja, zašto ploča nije od crnog granita, zašto na njoj ne piše: Jovan Dučić – pesnik, i zašto nije malo izdignuta iznad poda, kako bi bila jasno uočljiva.
Ekshumaciji tela Jovana Dučića u porti manastira Sveti Sava u Libertivilu (SAD), prisustvovao je i pesnik Rajko Petrov Nogo. Ostalo je njegovo dragoceno svedočenje: „Telo Jovana Dučića bilo je smešteno u tri kovčega: jedan gvozdeni i dva bakarna. Telo je potpuno očuvano, na grudima Jovana Dučića ležala je njegova ’lirika’. Knjiga je, takođe, neoštećena, samo je malo povukla vlagu. Čin ekshumacije snimila je kamera TV Beograd”.
Očekivalo se da se oko svega ovoga izjasni Srpska pravoslavna crkva i stručnjaci, jer se pričalo da je Dučićevo telo bilo balsamovano, ali su razjašnjenja izostala. Ostaće večito tajna kako je telo pesnika Jovana Dučića ostalo tako sačuvano punih 58 godina.
Izvor: politika
SRPSKE BAJALICE ZA LEČENJE: Kako su stare žene čuvale tajne narodne medicine kroz reči i molitve?
Bajalice su vekovima predstavljale važan deo tradicionalne narodne medicine Srbije. Stare žene, koje su ih koristile, smatrane su čuvarima tajanstvenog znanja o isceljivanju bolesti kroz reči, molitve i rituale, prenošene s generacije na generaciju.
VASKRŠNJI OGANJ I „NEIZGORELA“ SVEĆA: Kako su naši preci tumačili čudesne znake tokom Uskrsa?
Uskrs je jedan od najvažnijih hrišćanskih praznika koji je u srpskoj tradiciji ispraćen mnogim običajima i verovanjima. Među njima posebno mesto zauzima verovanje u vaskršnji oganj i tzv. „neizgorelu sveću“, čiji su se plamen i ponašanje pažljivo pratili radi predskazivanja budućnosti i zaštite doma.
KAD POTOK „PROGOVORI“: Srpska narodna verovanja o lekovitim i magičnim svojstvima vode sa prvog prolećnog otapanja snega
U srpskoj tradiciji postoje brojna verovanja vezana za vodu, a posebno mesto zauzima prvi potok nastao od otapanja snega u proleće. Naši preci verovali su da ova voda poseduje čudesnu moć isceljenja, pročišćenja i čak predskazivanja budućnosti.
ZAŠTO SE NA SPASOVDAN BERU BREZOVE GRANE: Tajna simbolika jednog starog običaja
Jedan od najlepših srpskih prolećnih praznika, Spasovdan, obeležen je brojnim običajima, a jedan od najpoznatijih je branje brezovih grana i njihovo postavljanje na ulaze u kuće. Iza ovog običaja krije se duboka simbolika čišćenja, obnove i zaštite domaćinstva od svega negativnog.
JOVAN DUČIĆ I IZGUBLJENA PESMA: Kako je jedan od najvećih srpskih pesnika spasao svoju poeziju od nacista?
Jovan Dučić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika, poznat je po svojoj lirici koja odiše dubokom emotivnošću i filozofskim promišljanjima. Međutim, manje je poznato kako je u vreme nacističke okupacije uspeo da sačuva svoje rukopise, među kojima je bila i pesma za koju se dugo smatralo da je zauvek izgubljena.
Komentari(0)