Kada narod živi vekovima u dodiru s drugim narodom, reči postaju mostovi. Srpske reči ulazile su u svakodnevni turski govor, prilagođavale se izgovoru i pisanju, ali nikada nisu nestale. One su preživele promene carstava, padove i uspon civilizacija – i do danas ostale u jeziku miliona ljudi.
Malo je poznato da su sultani i velikaši Osmanskog carstva vekovima učili i govorili srpski jezik. Razlog nije bio samo u osvajanju Balkana, već i u praktičnosti – Srbi su činili značajan deo carstva, a mnogi su zauzimali važne položaje u vojsci i administraciji. Srpski jezik se čuo na trgovima, u vojničkim logorima, pa čak i u odajama Topkapi palate.
Reči koje svedoče o zajedničkoj prošlosti
Mnogo reči koristimo i danas, a da nam je teško reći gde im je tačno „kuća“. Evo nekoliko primera:
- Čaša – isto značenje i u srpskom i u turskom, jedan od najprepoznatljivijih primera.
- Peškir – nezaobilazna reč, gotovo identična u oba jezika.
- Pamuk – i danas označava pamuk, tkaninu i materijal, a poreklo vodi upravo sa Balkana.
- Dušek – reč koju koriste i Turci i Srbi, nastala iz potrebe svakodnevice.
- Ajvar – nezaobilazna balkanska poslastica, koja je našla put i u turski rečnik.
- Biber – začin koji se u oba jezika izgovara isto i ima isto značenje.
- Čarapa – reč koju i danas Turci koriste gotovo u istom obliku.
Svaka od ovih reči je mali trag istorije – dokaz kako kultura jednog naroda postaje deo drugog.
Jezik kao čuvar sećanja
Kada Srbin i Turčin danas sednu za sto i razgovaraju, iznenada se u govoru pojavi poznata reč – i odmah nastaje osećaj bliskosti. To je podsetnik da jezici nisu zidovi, već mostovi. U njima se kriju priče o trgovcima, ratnicima, majstorima i domaćicama, o običnom životu ljudi koji su kroz vekove delili isti prostor.
Srpske reči u turskom jeziku nisu samo lingvistička zanimljivost – one su dokaz da istoriju ne pišu samo ratovi i granice, već i reči koje prežive sve oluje vremena.
KADA TURCI PRIČAJU SRPSKI A DA TO I NE ZNAJU: Reči koje su preživele vekove
Kada narod živi vekovima u dodiru s drugim narodom, reči postaju mostovi. Srpske reči ulazile su u svakodnevni turski govor, prilagođavale se izgovoru i pisanju, ali nikada nisu nestale. One su preživele promene carstava, padove i uspon civilizacija – i do danas ostale u jeziku miliona ljudi.
Ko su bili srpski zmajevi: Mit, legenda i viteški red
U srpskoj i široj slovenskoj mitologiji zmaj zauzima posebno mesto. Zamišljan je kao natprirodno biće, često krilato, sa zmijolikim telom i sposobnošću da rigne vatru. Ipak, nije bio samo čudovište: u narodnoj mašti imao je i ljudske osobine – mogao je da voli, zavidi, pa čak i da stvara potomstvo.
Mesto gde je kralj Ričard Lavlje Srce vidao rane – mitovi o zakopanom zlatu i misterije bazilike Arača
Smeštena usred banatske ravnice, između Novog Bečeja i Novog Miloševa, Bazilika Arača predstavlja jedan od najtajanstvenijih spomenika srednjovekovne arhitekture u Srbiji. Njene ruševine i danas plene pažnju, podsećajući na vekove kada su u ravnici Banata preplitane religije, narodi i legende.
Kako su ustanici na Ivankovcu pobedili vojsku od 20.000 Osmanlija - Junaštvo Milenka Stojkovića i noćni dolazak Karađorđa
Sudbonosni dani Prvog srpskog ustanka u Moravskoj dolini. Na obroncima brda Ivankovac, nedaleko od Ćuprije, avgusta 1805. godine odigrala se presudna bitka između ustanika i osmanske vojske. Ovaj sukob, poznat kao Bitka kod Ivankovca, bio je prva velika pobeda ustanika nad regularnom turskom vojskom, a njegov značaj bio je ogroman – ulio je narodu samopouzdanje i pokazao da se vekovima sanjana sloboda može izboriti oružjem.
Kad su Crnjanskog smestili u duševnu bolnicu, ležao je go i ljut kao ris jer je još uvek bio živ: Hranu odbijao, a poslednjim rečima rasplakao sve doktore
Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini
Komentari(0)